Хербаријум

Биљке диносауруси

Када би данас засадили башту диносауруса, у њој би се нашле неке веома ретке и чудесне биљке

Пише: Марија Видић

За разлику од свог рођака Тираносауруса, који је био агресивни месождер и лешинар са огромним чељустима за мрвљење костију, већина диносауруса су заправо били биљоједи. И уопште, судбине диносауруса и тадашњих биљних врста биле су врло повезане: од распрострањености биљака и њиховог броја зависило је хоће ли диносауруси гладовати или живети у изобиљу. Управо из тог разлога, како су биљке еволуирале кроз мезозоик, многе врсте диносауруса у том периоду су нестале, а друге су се појавиле.

У мезозоику, који је трајао у периоду од пре око 250 милиона година до пре око 65 милиона година, биљке су углавном изгледале много другачије него данас: мање њих је цветало и нису биле толико разноврсне као данас. Међу доминантнијим биљкама били су и четинари од којих неке и данас познајемо  – борови, секвоје, тисе, араукарије, чемпреси. Они су чинили основу исхране диносауруса вегетаријанаца.

Живи фосили

Једна од чувених биљака диносауруса је гинко (Ginkgo biloba), прилично ретко дрво, мада се у Србији може видети на неколико места, укључујући и Ботаничку башту „Јевремовац“ у Београду. За гингко се каже да је „живи фосил“ – то је биљка која нема живе рођаке. Разноврсни остаци гинка који су пронађени сугеришу да је ова листопадна голосеменица настала у мезозоику и била веома распрострањена. Данас се у Азији сматра за свето дрво и гаји се у двориштима палата, а као дивље расте једино на југоистоку Кине, у планинским подручјима. У Европи и Америци узгаја се по парковима где привлачи много пажње својим необичним изгледом: то је листопадно дрво високо око четрдесетак метара, са пирамидалном крошњом и листовима врло специфичног облика. Они су троугласти са урезима на врху, а на женским биљкама у пазуху листова образују се мали семени заметци. Но, пошто семе врло непријатно мирише, обично се у парковима саде мушке биљке.

О живим фосилима писао је и Чарлс Дарвин у књизи О пореклу врста, где је навео да постоје врсте које су повезане са неким давно изумрлим биљкама. Те биљке су опстале до данашњег дана и он их је назвао живим фосилима. Уопште, тај назив се користи за означавање биљака и животиња које су постојале у више геолошких периода, које су задржале неке од примитивних карактеристика и које морфолошки и физиолошки наликују фосилима – као што су, на пример, крокодили, који су надживели диносаурусе.

Но, вратимо се биљкама. У периоду јуре оне су се значајно промениле, а са њима и изглед планете: настале су многе биљке које цветају. Расле су брзо, лако се прилагођавале климатским и другим условима и имале живе боје, а чиниле су одличан извор хранљивих материја за диносаурусе и друге биљоједе.

Башта диносауруса

Када би данас правили башту диносауруса који цветају, у њој би посадили разне ловоре, берберисе, палме… који успевају чак и у нашој близини. Једна од најупечатљивијих биљака у овој башти била би магнолија (Magnolia grandiflora). Ово дрво, високо око 25 метара, описао је 1759. Швеђанин Карл Лине у Systema Naturae, књизи у којој је направио прву класификацију живих створења. Магнолија је и код нас врло распрострањена – има је у парковима и приватним двориштима, а препознатљива је по дугом, тамнозеленом глатком и сјајном листу и великим белим цветовима (отуда име grandiflora) који помало миришу на лимун.

Нови диносаурус

У нашој  башти диносауруса би се нашао и аустралијски бор (Wollemia nobilis), четинар из породице Araucariaceae, који је једна од најстаријих и најређих врста на планети – најстарији пронађени остаци припадали су биљкама које су живеле пре око 200 милиона година. Научници су је упознали преко откривених фосила и све до 1994. веровало се да не постоје живи примерци. Те године је у Аустралији, у Националном парку „Волемија“ у Новом Јужном Велсу, око 150 километара од Сиднеја, откривен један примерак: чувар Дејвид Нобл, добар познавалац ботанике, сасвим случајно, у врло неприступачном делу Парка, набасао је на ово око 30 метара високо дрво које му се учинило занимљиво. Понео је са собом гранчицу очекујући да ће неки од ботаничара умети да идентификује врсту, али је убрзо открио да је овај бор (који се тако назива мада није прави бор), сасвим непознат, као и да нема живих рођака на Земљи.

Пошто је откривена и добила име по националном парку у ком је расла и по Дејвиду Ноблу, ботаничари су почели да размножавају ову биљку и да примерке разносе свуда по свету. До сада је утврђено да су неки примерци успели да презиме на температури и до 12 степени Целзијуса испод нуле, али и да су врло осетљиви и склони оболевању. Управо да би се заштитила ова биљка, локација бора који је пронашао Нобл чува се у великој тајности. С друге стране, како би се што више размножио и раширио, аустралијски бор промовисан је као погодно новогодишње дрво на том континенту. Такође, примерци који расту у парковима и баштама толико су вредни и важни да су обично засађени унутар великих кавеза како би се избегла могућност оштећења и заразе.

ХЕРБАРИЈУМ

Биљке се не крећу? Или нам се то само чини? Како су биљке населиле свет, куда су путовале, како расту, шта једу и зашто се мењају? Вести из универзума биљака.

Истражите текстове из рубрике ХЕРБАРИЈУМ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs