1. децембар

ХИВ међу нама

Голим оком невидљив, ХИВ вирус, настанио се у телима 35 милиона људи

Текст: Борис Клобучар

Са ХИВ-ом се живи. Квалитетно. Ово је веома важна порука пре читаве приче о вирусу, болести коју изазива, симптомима, историји, терапији. ХИВ је живи вирус који не бира жртве и уколико сте изложени ризику, потпуно му је свеједно ког сте пола, националности, сексуалног опредељења или величине ципела.

ХИВ-а се не треба стидети и једно од најјачих оружја у превенцији, али и пружању подршке зараженима јесте разговор. О ХИВ-у треба говорити и информисати се. Захваљујући модерној медицини и лековима за контролисање ове болести данас се инфекција контролише, тако да је ХИВ скоро постао облик хроничне вирусне инфекције.

ХИВ и сида (односно AIDS) нису исто. Реч ХИВ (HIV) је скраћеница од human immunodeficiency virus, односно вируса који код човека изазива обарање имуног система. То је вирус који напада битне делове имуног система организма, првенствено CD4+T лимфоците, одговорне за одбрану организма од других напада. Када престане производња ћелија које бране организам, имуни систем је раван нули, односно не функционише, тако да не може да сачува тело оболелог.

AIDScquired immune deficiency syndrome), или сида, израз који се код нас усталио (иначе француског порекла), последњи је стадијум обољења које узрокује вирус ХИВ. У овом стадијуму имуни систем оболелог је скоро у потпуности уништен и он је подложан великом броју различитих инфекција и тумора. Да ли ће свака особа заражена ХИВ-ом добити сиду? Не. Уз коректну терапију ниво инфекције се може држати под контролом тако да никада не дође до тешког слабљења имуног система.

Светски дан борбе против сиде

У свету се 1. децембра обележава Светски дан борбе против сиде. Од 1988, откад се обележава, овај дан посвећен је подизању свести јавности о ХИВ вирусу и сиди, начинима преноса и заштите.

Истражите више…

ХИВ вирус се преноси путем телесних течности у којима се налази у довољно великој концентрацији. То су пре свега крв, течности које се луче током сексуалног односа и мајчино млеко.

Вируса нема у довољној количини у пљувачки нити у зноју, па се вирус не може пренети пољупцем, додиром, загрљајем или дахом. Не можете се заразити на базену, користећи исти тоалет или фризирајући се код особе са ХИВ-ом.

Ван тела вирус може опстати и неколико недеља. У лабораторијским условима се чува на температури од -70 степени Целзијуса (температура течног азота) и генерално није осетљив на ниске температуре. С друге стране, температуре од преко 60 степени убијају вирус.

Историја сиде и ХИВ вируса почиње 1981. године. Лекари су у неколико одвојених случајева приметили различите вирусне и друге инфекције које нападају само организме са изузетно слабим имуним системом. Овај шаблон се понављао, а лекари нису знали шта је узрок, нити како болест лечити. Годину дана касније, ова болест добија име AIDS.

Узрочник болести је откривен 1983. године, и то од стране два научника који су радили независно. Лик Монтањеро, француски лекар, открио je вирус који напада лимфни систем и тако убија имуни систем, од чега је и саставио назив LAV, lymphadenopathy-associated virus.

Исте године, Роберт Гало из САД потврдио је постојање вируса који делује на производњу CD4+T ћелија одговорних за одбрану организма. Вирусу је дао име HTLV-III, human T lymphotropic virus type III. Како се испоставило да је у питању један те исти узрочник, неколико година касније комбинацијом ова два имена настаo је акроним ХИВ.

Вирус води порекло од мајмуна из области западне Африке. Према истраживањима, прво је пренет на територији Камеруна као мутација вируса SIV (simian immunodeficiency virus) која напада шимпанзе. 

До 1990. године преко осам милиона људи било је заражено ХИВ-ом, 2007 тај број прешао је 33 милиона. Данас је процењено да је заражених има око 35 милиона.

ХИВ је члан породице ретровируса, али се по одређеним карактеристикама разликује од осталих из своје породице. Сферног је облика, пречника око 0,1 микрометара, што је мање од црвеног крвног зрнца (ћелије).  

У омотачу вируса се налазе молекули протеина гр120 и гр41, а испод су два молекула вирусне РНК, што је генетски материјал ХИВ-а.

Лечење ХИВ-а састоји се у сузбијању броја вируса у организму, чиме се умањује слабљење имуног система. Први лек који је ушао у употребу је такозвани Zidovudine или Аzidothymidine (AZT), 1987. године, који је прво тестиран на мишевима да би врло брзо постао одобрен у САД за употребу на људима.

Тиме што смањује концентрацију вируса у организму, овај лек значајно утиче на вероватноћу преноса вируса. Тако је мања вероватноћа преноса вируса са мајке на новорођенче, што је постала и редовна терапија код трудница.

Данас се највише примењује терапија коктела лекова, чиме се повећава ефикасност, али и смањује опасност од развијања отпорности на лек. Такозване антиретровирусне терапије углавном укључују до три различите класе лекова које могу бити сузбијачи који утичу на нуклеотиде, сузбијачи који не утичу на нуклеотиде, сузбијачи других протеина или улазних канала. Ове терапије се често смењују, па особа заражена вирусом ХИВ-а уз адекватну терапију може живети и преко 50 година.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs