Куће науке

170 година САНУ-а

Како је настала и развијала се Српска академија наука и уметности?

Пише: Слободан Бубњевић

Протеклог викенда Српска академија наука и уметности је обележила 170 година постојања. У низу свечаности тим поводом приређени су серија концерата и изложби радова академика, као и представљање књига. На централном догађају, у суботу 19. новембра, окупио се и велики број представника државе, академика и медија.

Академија је своју годишњицу обележила у донекле новим околностима. Са новим законом о Академији, она данас представља врх пирамиде у научноистраживачкој делатности у Србији. Но, током свог двовековног развоја, ова установа је прошла кроз низ фаза, кроз преломе и узлете, од којих су неки резултат драматичних историјских преокрета, а неки последица одлука самих академика.

Ипак, Академија се одржала јер је и правно и практично заузимала важно место у развоју српске науке. У свом корену је потекла од Друштва српске словесности, основаног 1842. године. Ово друштво је, уз краће паузе, функционисало све до 1864, када се трансформисало у Српско учено друштво, које у периоду од 1886. до 1892. постаје Српска краљевска академија. Након Другог светског рата, ова се установа трансформише у Српску академију наука и уметности.

Више података о њеном развоју можете наћи на веб-страницама саме Академије, као и у специјалном издању „Времена науке“ о САНУ-у.

Први период – од 1841. до 1864. 

Српско учено друштво

Године 1841. рађа се идеја о академији у Србији. Тада професори са три године раније отвореног Лицеја, Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, покрећу иницијативу за оснивање Друштва српске словесности.  

Они подносе министру просвете пројекат Устава, Устројенија и печата. Захваљујући томе се у Београду 31. маја 1842. оснива Друштво српске словесности, чији је циљ ширење знања о науци на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Поред оснивача, Стерије и Николића, међу првим члановима Друштва су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво на првим седницама предлаже да се установи народна библиотека.

Међутим, већ после осам седница, Друштво накратко прекида рад због смене династија у Србији – кнез Михаило напушта земљу, а на власт долази Александар Карађорђевић. Због тога Друштво не ради наредне две године, али је на иницијативу Јована Стерије Поповића кнезу Александру упућена молба за поновно отварање Друштва. Кнез одобрава молбу и поручује да Друштво „поверена му дела уредно отправља“.

Наредних година Друштво покреће свој „Гласник“. У међувремену, води се велика језичка полемика. На седницама Вук Караџић критикује нормативне делатности Друштва па оно одустаје од намере да прописује језичке норме и прекида рад на терминологији. Приклањање Друштва језичкој реформи доводи до победе Вукових идеја 1847. године.

Други период – од 1864. до 1886. 

Кнез Михаило Обреновић

Академија се трансформише у Српско учено друштво после једног политичког инцидента. Године 1864. либерални чланови Друштва српске словесности предлажу да се за нове чланове изаберу познати европски револуционари тога времена као што су Гарибалди, Деак и Чернишевски.

Њиховом чланству се противи министар просвете и главно заседање протиче бурно, у сукобима, након чега високошколци почињу демонстрације и седница се прекида.

Због овог инцидента, Друштво бива суспендовано, а либералне вође се шаљу у унутрашњост. Но, након тога кнез Михаило Обреновић издаје Највиши Књажевски Указ, којим се Друштво српске словесности обнавља под називом Србско учено друштво и одобрава Устројство које дефинише уређење и задатке новога друштва.

Друштво се сели у новоподигнуто „Капетан Мишино“ здање. Но, годину дана након што је свечано прочитан султанов ферман којим се кнезу Михаилу предају градови у Србији, на кнеза је извршен атентат. Српско учено друштво ипак наставља са радом, а у његовом раду учествује све више чланова. Друштво издаје прве лексиконе, речнике и објављује радове који су кључни за развој више наука у Србији. Активно доприноси и преговорима након којих је 1878. потписан Берлински уговор и призната независност Србије.

Трећи период – од 1886. до 1947. 

Стари Београд

Током 1886. године, сукоби у Друштву доводе до обуставе његовог рада, а држава зауставља финансијску помоћ. Доноси се Закон о Српској краљевској академији, који је Скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао 1. новембра.

Краљ поставља прве академике, а за првог председника се указом проглашава Јосиф Панчић. Академија преузима послове и имовину Српског ученог друштва. Народна библиотека и Народни музеј спадају под надзор Академије.

Наредне, 1887. године, председништво одлучује да се на земљишту „друштвеном“ у Кнез Михаиловој улици подигне привремена зграда за Академију (данашњи Дом Академије биће изграђен тек 1924. године). У међувремену, Српско учено друштво није расформирано и оно ће паралелно постојати све до 1892. када су се ове две институције спојиле.

Српска краљевска академија улази у своју златну еру у доба када академици истражују нове научне дисциплине и доприносе развоју нове српске државе у свим областима живота. Академија тако преживљава и Први светски рат и траје све до 1942. када, током окупације, њен рад бива замрзнут, па поново покренут 1944. Током дужег периода Академији председава Александар Белић, који ће је водити и након Другог светског рата.

Четврти период – од 1947. до 2011. 

Зграда Академије подигнута је 1924. године

У јесен 1944, по налогу рејонске милиције, са зграде Академије скида се табла са дотадашњим називом, брише се реч „краљевска“, и она постаје Српска академија наука. Но, Академија ће тек 1947. дефинисати свој нови статус. Тада долази до великих ломова у овој институцији – део чланства и председник дају оставке, али се враћају одлуком Владе НР Србије. Академија се затим успоставља новим законом, када почиње четврта фаза њене историје.

Крајем осамдесетих, уочи и након слома Југославије, због уплива у политичке послове углед Академије се значајно нарушава.  Но, након 2003. она поново заузима курс водеће научне установе у земљи. Са новим законом из 2011, бројним новим члановима, окренувши се више научним, а мање политичким питањима, САНУ чврсто заузма место кључне установе за српску науку.

Мада се њен углед мењао у различитим периодима, углавном у вези са политичким приликама, најзначајнији научници и уметници у Србији били су академици или су пак са Академијом били тесно повезани. Током своје историје, Академија је утицала и на формирање готово свих важних културних и научних установа у земљи.

САНУ данас

По Закону из 2011. године Српска академија наука и уметности (САНУ) заузима врх пирамиде у научноистраживачкој делатности у Србији. Данас се Академија састоји од више одељења у којима је организован рад по областима истраживања:

• Одељење за математику, физику и гео-науке

• Одељење хемијских и биолошких наука

• Одељење техничких наука

• Одељење медицинских наука

• Одељење језика и књижевности

• Одељење друштвених наука

• Одељење историјских наука

• Одељење ликовне и музичке уметности

Свако одељење води секретар, а унутар одељења се састају различити одбори који се оснивају да би решавали разна питања од научног значаја. У саставу Академије су и огранак у Новом Саду, центри у Крагујевцу и Нишу, затим више различитих института, као и фондови и задужбине. У оквиру Академије постоје Галерија и Архив САНУ-а. 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs