Средином јуна 2017. у Порту је одржано 28. издање најпрестижније европске конференције посвећене раду научних центара и музеја − ECSITE, а конференцији је традиционално присуствовао и тим ЦПН-а
Текст: Добривоје Лале Ерић
Као и сваке године током одржавања ECSITE конференције, град домаћин постаје један велики полигон научне комуникације и промоције и ширења научне културе. Већ по доласку у Порто почињемо да распознајемо бројне колеге и учеснике конференције; не само по ранијим познаствима или ознакама и торбама које носе, већ по својеврсном истраживачком духу и откривању заједничких тачака и интересовања. Да будем сасвим јасан – у питању је вишедневни, огромни догађај који окупља преко хиљаду учесника и говорника, уз значајну и фантастично организовану локалну подршку.
Још једна битна одлика Конференције јесу и стални састанци који се организују независно од самог програма, или у оквиру Бизнис бистроа, јединствене целине која је ове године нарасла на око 80 штандова који представљају путујуће програме и изложбе, интерактивне експонате, атрактивна технолошка достигнућа… Сав тај пословни део је, међутим, успео да одржи неформални, забавни карактер, па упознавање са новинама у нашој области пре свега има карактер игре, открића и радозналости. Иако је, бар према доступним подацима, реч о готово независној индустријској грани у којој се годишње обрне неколико стотина милиона евра широм света.
Коначно, иако је реч о догађају европске асоцијације научних центара и музеја, његов значај је глобалног карактера, јер окупља учеснике практично са свих континената – од Аустралије до Јужне Америке (дужим путем!). Не само на преко 110 организованих сесија, разговора и радионица, већ можда и пре током пратећих програма, у сваком тренутку смо у могућности да сазнамо нешто од колега и тек стечених саговорника: новопостављени директор данског Националног техничког музеја се жали на претходне стратегије; колегиница из канадске компаније GSM прича о програмима који се реализују на далеком, леденом Северу ове земље; солунске колеге из Ноезиса освајају посебно признање за свој оригинални концепт намењен имигрантима задржаним на северу Грчке.
Један од организатора конференције у Порту је у Европи веома присутна и активна, португалска национална организација ”Жива наука” (у оригиналу Ciencia Viva). Нешто као наша Мрежа научних клубова, али на далеко развијенијем и сложенијом нивоу, јер је чине мањи или већи научни центри распрострањени широм Португала – укупно 20 њих. Основана је 1998. године од стране Министарства науке и технологије као подршка стратешком улагању у науку, промоцији науке и технолошких достигнућа, и целокупном развоју португалског друштва. Звучи познато? Ако нагласимо да Португал има нешто преко 10 милиона становника, не тако завидну економску ситуацију (али и изразито развијен туризам) и недавну прошлост оптерећену унутрашњим контроверзама и специфичном влашћу током готово половине 20. века, долазимо до веома сличног оквира и последичног решења. Да ли нам португалски модел може бити прихватљив? У домену промоције науке и развоја и ширења научне културе, несумњиви одговор је – да!
Учешће ЦПН-а је ове године било најзнатније и највидљивије откада Центар постоји, јер смо били део четири конференцијске сесије и по први пут учествовали у раду скупштине асоцијације, с обзиром на новостечени статус пуноправног члана. Сесија у којој сам учествовао – већ традиционални Confession Session – подразумева својеврсно ”отварање” говорника, откривање грешака, промашаја и неостварених планова, као и инспирисање публике да се прикључи једном оваквом дискурсу. Нисам могао а да се не осврнем на актуелну позицију Србије, наш претпостављени геостратешки положај, перцепцију у свету али и нашу перцепцију света. Моје изнутра се односило на организацију гостовања у Београду управо једног од модератора сесије, нашег колеге и великог пријатеља ЦПН-а из Финске, Мике Миликоског. Мико је, иначе, особа са најбољом титулом у свету научни центара – он је Experience Director, нешто као ”креатор доживљаја” у Хеуреци покрај Хелсинкија, фантастичном и чувеном центру који је недавно удвостручен у физичком смислу. Мико је у Београд долазио крајем прошле године, како би говорио на нашој финалној RRI Tools регионалној конференцији, где је заступао фински концепт повезивања научне културе и образовања. С обзиром да не постоје директни летови између Београда и Хелсинкија, размишљали смо куда би могао да лети и тражили опције преко Немачке, Холандије или Данске јер – некако нам се чинило – то је прилично логична путања, зар не? Добили смо понуду преко Истанбула и били згрожени јер како човека да возамо преко пола света да би га довели у Београд!? Упорност агенције и поглед на мапу су развејали наше (не)знање и критику ”другог” којој смо склони спрам нас самих.
Ако је једна порука о(п)стала након Порта, осим општег песимизма изазваног Трамповом влашћу и предстојећим Брегзитом, онда је то да је тачка унутар знака питања само почетак нових потрага и нових истраживања. Увек била, но чини се да нам је тек сада специфично неопходна. А ако се томе дода и најава наредне ECSITE конференције у Женеви, у сарадњи са ЦЕРН-ом и под називом ”Креативне колизије”, онда је јасно да се каткада и у најситнијим, најневидљивијим тачкицама може налазити савршена истина. Нешто попут бледе, плаве тачке у свемиру.
