Sredinom juna 2017. u Portu je održano 28. izdanje najprestižnije evropske konferencije posvećene radu naučnih centara i muzeja − ECSITE, a konferenciji je tradicionalno prisustvovao i tim CPN-a
Tekst: Dobrivoje Lale Erić
Kao i svake godine tokom održavanja ECSITE konferencije, grad domaćin postaje jedan veliki poligon naučne komunikacije i promocije i širenja naučne kulture. Već po dolasku u Porto počinjemo da raspoznajemo brojne kolege i učesnike konferencije; ne samo po ranijim poznastvima ili oznakama i torbama koje nose, već po svojevrsnom istraživačkom duhu i otkrivanju zajedničkih tačaka i interesovanja. Da budem sasvim jasan – u pitanju je višednevni, ogromni događaj koji okuplja preko hiljadu učesnika i govornika, uz značajnu i fantastično organizovanu lokalnu podršku.
Još jedna bitna odlika Konferencije jesu i stalni sastanci koji se organizuju nezavisno od samog programa, ili u okviru Biznis bistroa, jedinstvene celine koja je ove godine narasla na oko 80 štandova koji predstavljaju putujuće programe i izložbe, interaktivne eksponate, atraktivna tehnološka dostignuća… Sav taj poslovni deo je, međutim, uspeo da održi neformalni, zabavni karakter, pa upoznavanje sa novinama u našoj oblasti pre svega ima karakter igre, otkrića i radoznalosti. Iako je, bar prema dostupnim podacima, reč o gotovo nezavisnoj industrijskoj grani u kojoj se godišnje obrne nekoliko stotina miliona evra širom sveta.
Konačno, iako je reč o događaju evropske asocijacije naučnih centara i muzeja, njegov značaj je globalnog karaktera, jer okuplja učesnike praktično sa svih kontinenata – od Australije do Južne Amerike (dužim putem!). Ne samo na preko 110 organizovanih sesija, razgovora i radionica, već možda i pre tokom pratećih programa, u svakom trenutku smo u mogućnosti da saznamo nešto od kolega i tek stečenih sagovornika: novopostavljeni direktor danskog Nacionalnog tehničkog muzeja se žali na prethodne strategije; koleginica iz kanadske kompanije GSM priča o programima koji se realizuju na dalekom, ledenom Severu ove zemlje; solunske kolege iz Noezisa osvajaju posebno priznanje za svoj originalni koncept namenjen imigrantima zadržanim na severu Grčke.
Jedan od organizatora konferencije u Portu je u Evropi veoma prisutna i aktivna, portugalska nacionalna organizacija ”Živa nauka” (u originalu Ciencia Viva). Nešto kao naša Mreža naučnih klubova, ali na daleko razvijenijem i složenijom nivou, jer je čine manji ili veći naučni centri rasprostranjeni širom Portugala – ukupno 20 njih. Osnovana je 1998. godine od strane Ministarstva nauke i tehnologije kao podrška strateškom ulaganju u nauku, promociji nauke i tehnoloških dostignuća, i celokupnom razvoju portugalskog društva. Zvuči poznato? Ako naglasimo da Portugal ima nešto preko 10 miliona stanovnika, ne tako zavidnu ekonomsku situaciju (ali i izrazito razvijen turizam) i nedavnu prošlost opterećenu unutrašnjim kontroverzama i specifičnom vlašću tokom gotovo polovine 20. veka, dolazimo do veoma sličnog okvira i posledičnog rešenja. Da li nam portugalski model može biti prihvatljiv? U domenu promocije nauke i razvoja i širenja naučne kulture, nesumnjivi odgovor je – da!
Učešće CPN-a je ove godine bilo najznatnije i najvidljivije otkada Centar postoji, jer smo bili deo četiri konferencijske sesije i po prvi put učestvovali u radu skupštine asocijacije, s obzirom na novostečeni status punopravnog člana. Sesija u kojoj sam učestvovao – već tradicionalni Confession Session – podrazumeva svojevrsno ”otvaranje” govornika, otkrivanje grešaka, promašaja i neostvarenih planova, kao i inspirisanje publike da se priključi jednom ovakvom diskursu. Nisam mogao a da se ne osvrnem na aktuelnu poziciju Srbije, naš pretpostavljeni geostrateški položaj, percepciju u svetu ali i našu percepciju sveta. Moje iznutra se odnosilo na organizaciju gostovanja u Beogradu upravo jednog od moderatora sesije, našeg kolege i velikog prijatelja CPN-a iz Finske, Mike Milikoskog. Miko je, inače, osoba sa najboljom titulom u svetu naučni centara – on je Experience Director, nešto kao ”kreator doživljaja” u Heureci pokraj Helsinkija, fantastičnom i čuvenom centru koji je nedavno udvostručen u fizičkom smislu. Miko je u Beograd dolazio krajem prošle godine, kako bi govorio na našoj finalnoj RRI Tools regionalnoj konferenciji, gde je zastupao finski koncept povezivanja naučne kulture i obrazovanja. S obzirom da ne postoje direktni letovi između Beograda i Helsinkija, razmišljali smo kuda bi mogao da leti i tražili opcije preko Nemačke, Holandije ili Danske jer – nekako nam se činilo – to je prilično logična putanja, zar ne? Dobili smo ponudu preko Istanbula i bili zgroženi jer kako čoveka da vozamo preko pola sveta da bi ga doveli u Beograd!? Upornost agencije i pogled na mapu su razvejali naše (ne)znanje i kritiku ”drugog” kojoj smo skloni spram nas samih.
Ako je jedna poruka o(p)stala nakon Porta, osim opšteg pesimizma izazvanog Trampovom vlašću i predstojećim Bregzitom, onda je to da je tačka unutar znaka pitanja samo početak novih potraga i novih istraživanja. Uvek bila, no čini se da nam je tek sada specifično neophodna. A ako se tome doda i najava naredne ECSITE konferencije u Ženevi, u saradnji sa CERN-om i pod nazivom ”Kreativne kolizije”, onda je jasno da se katkada i u najsitnijim, najnevidljivijim tačkicama može nalaziti savršena istina. Nešto poput blede, plave tačke u svemiru.
