Алберт Ајнштајн (1879 – 1955)

Временска машина

Иако још није конструисана у неком великом научном центру, временска машина теоријски је могућа и вековима изазива машту писаца и мисаоне експерименте научника

 

Текст: М. Видић

Идеја о путовању кроз време стара је готово колико и људска цивилизација. Један од најранијих доказа записан је у древном индијском епу Махабхарата. Краљ Ревиата путује у други свет како би се суочио са богом Брахма. Али, када се вратио, схватио је да су на Земљи, у међувремену, протекли векови.

Једну од познатијих временских машина у научној фантастици осмислио је 1895. Х. Џ. Велс у роману Времеплов, који је најпре у„Пал мал газети“ објављиван у наставцима. Велс је уједно био творац појма „временска машина“, његово дело доживело је велики број реиздања и филмских адаптација, а у наредним деценијама, као и данас, инспирише бројне друге ауторе и творце неких нових времеплова.

Међутим, осим у мислима, није било покушаја да се направе временске машине. Но, то ипак није немогуће, макар у теорији релативности Алберта Ајнштајна. По њој, ако би се брзи свемирски брод кретао релативистичком брзином блиском брзини светлости од 300.000 км/с, више времена би протекло на Земљи него на васионском броду. Та појава, предвиђена релативистичким једначинама, назива се дилатација времена и проистиче из чињенице да сваки референтни систем у Ајнштајновој физици има својствено време.
Ова идеја подстакла је нове мисаоне експерименте од којих су познатији парадокс временског туристе, парадокс близанаца, парадокс деде…

Ево једног примера: претпоставимо да је путовање кроз време заиста могуће. Човек је одлучио да отпутује у прошлост, пронађе и убије сопственог деду пре него што је овај упознао бабу. То би значило да један родитељ путника кроз време никад није зачет. Међутим, сада можемо да закључимо да човек с почетка приче није ни могао да отпутује кроз време и потражи деду, јер није могао ни да се роди пошто један његов родитељ није постојао.

Али, ако није путовао кроз време ради убиства, његов деда је још жив што значи да ће се наш велики путник ипак родити, затим путовати кроз време и убити деду. Закључак који се намеће јесте да, уместо да се сумња у могућност рођења путника, треба довести у питање могућност путовања кроз време. О овом „парадоксу деде“ први је говорио француски писац Рене Бержаве у књизи Неопрезни путник из 1943. године.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs