Fransoa Useno (1912 – 1951)

Crna kutija

Nedavni incidenti u avionskoj industriji pokrenuli su nanovo debatu u stručnoj javnosti o tome da li je trenutna tehnologija izrade crne kutije zastarela

Tekst: Marija Vidić

Za početak treba reći da crna kutija uopšte nije crne boje. Ranije su se pravile u žutoj i u nekim drugim bojama, ali danas su narandžaste sa reflektujućim slojem, radi upadljivosti.

Crne kutije, ili snimači podataka leta, jesu aparati koji zapisuju brojne informacije o dešavanjima u avionu, i služe kao pomoć u istrazi za slučaj da se sa letelicom nešto dogodi. Projektovane su i konstruisane tako da mogu da ostanu neoštećene čak i nakon jakih udara i izloženosti temperaturama i do 1000 stepeni, kao što je to slučaj u teškoj avionskoj nesreći.

Prvu crnu kutiju konstruisao je francuski avio-inženjer Fransoa Useno 1939. godine. Podaci koje je ona skupljala (kao što su brzina kretanja, visina na kojoj avion leti i njegova pozicija) zapisivani su na fotografskom filmu dužine osam metara. Film se nalazio u mračnoj kutiji, a podaci su zapisivani zahvaljujući zraku senzora koji je, odbijajući se o kalibrisana ogledala, iscrtavao dijagrame. Film je bilo vrlo jednostavno pročitati nakon što je crna kutija otvorena, ali, s druge strane, nije moguće izbrisati ga i koristiti ponovo, već je on povremeno menjan, što je bila jedna od mana ovog uređaja. Pošto je funkcionisala nalik kameri, pretpostavlja se da je crna kutija zato dobila ovo ime.

Na početku Drugog svetskog rata, Useno je, pokušavajući za zaštiti svoj izum, zakopao svoju crnu kutiju u peščane dine na obali Akitena, plašeći se da ne dopadne u ruke Nemaca. Međutim, ubrzo su napravljene naprednije verzije crnih kutija, a taj uređaj i danas se neprestano usavršava.

Crna kutija se uglavnom smešta u rep aviona jer postoji velika šansa da će na tom mestu ostati neoštećena u slučaju avionske nesreće. Ovi aparati sada elektronski zapisuju sve instrukcije upućene bilo kom sistemu u avionu, kao i sve parametre leta – najmanje 88 njih, što je zakonski minimum u Sjedinjenim Američkim Državama, mada se prikuplja mnogo više podataka. Uporedo sa tim, snimaju se i razgovor u kokpitu i radio-komunikacija između kokpita i kontrole leta na zemlji.

Crna kutija danas se konstruiše od nerđajućeg čelika ili titanijuma, tako da je ne oštećuju visoke temperature. Opremljena je podvodnim lokatorom koji, nakon što je potopljen u vodu, može da emituje signal tokom 30 dana i to sa dubine i do 6000 metara. Podaci se zapisuju digitalno, a kao medijum uglavnom se koristi solid state drive, koji nalazimo u ultratankim računarima i fleš-memorijama.

Slučaj malezijskog aviona sa leta MH730, koji je 8. marta poleteo iz Kuala Lumpura ka Pekingu, da bi posle manje od sat vremena izgubio kontakt sa kontrolom leta i nestao, pokrenuo je debatu u stručnoj javnosti o tome da li je trenutna tehnologija izrade crne kutije zastarela. Kritičari naglašavaju da je ovaj slučaj pokazao da trajnost crne kutije (slanje podvodnog signala) od samo 30 dana nije dovoljna, kao i da bi u idealnom slučaju avioni danas trebalo da strimuju podatke kontroli leta u realnom vremenu, a ne da ih samo zapisuju u crnu kutiju.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs