Норман Џозеф Вудленд (1921)

Бар-код

Низ вертикалних црних и белих цртица различитих ширина, једноставног назива „цртични код“ решила је велики проблем потрошачког друштва, и неке друге

 

Текст: Марија Видић

 

Почетком тридесетих година 20. века, студент Волис Флинт дошао је на генијалну идеју која би могла драстично да убрза куповину у радњама: смислио је да купци на картицама обележавају производе које су изабрали у радњи, што би када дођу на касу доста убрзало ствар. Но, колико год у том тренутку његова идеја звучала напредно и корисно, није доживела широку употребу.

Након Другог светског рата јавила се нова велика идеја: млади учитељ Норман Џозеф Вудленд додатно је разрадио овај проблем. Смислио је да се производи у радњи обележавају мастилом које би се видело под ултраљубичастом светлошћу. Ово се показало као скупо и не баш поуздано због разливања мастила, па је Вудленд смислио нешто боље: комбинацију бар-кода и Морзеовог кода. Први овакав читач био је димензија радног стола, мрачна кутија са веома јаком сијалицом (прво 150 па 500 вати), па се продавцима није допала идеја да купују и постављају велики број таквих читача који су много грејали и штетили вид. За тако нешто била је потребна велика количина светлости прецизно усмерена на малу површину – ласер, који тада није био ни на видику, бар не налик данашњем.

Вудленд, који је тада радио у IBM-у добио је понуду од своје компаније да им прода патент, али је заједно са Бернардом Силвером, његовим сарадником у прављењу те верзије кода за обележавање производа, понуду одбио сматрајући да је прениска. Онда су га 1962. продали компанији Филко, а они даље компанији RCA.

Шездесетих година, дипломац MIT-jа Дејвид Колинс покушавао је да осмисли начин за препознавање железничких вагона. Уместо белих и црних цртица, он је смислио плаве и наранџасте пруге направљене од материјала са рефлексијом. Те пруге су представљале цифре од 0 до 9. Сваки вагон имао је четвороцифрен број који је показивао којој железници вагон припада, и још шест цифара за идентификацију самог вагона. Колинс се крајем шездесетих, када је његова идеја постала већ доста добро прихваћена, поново обратио својој компанији Силванија са идејом да направи црно-бели код, али су га одбили, објашњавајући да нема новца за улагање. Колинс је онда дао отказ и основао сопствену компанију, а Силванија се од плаво-наранџастих пруга никад није обогатила.

Онда су се појавили и ласери који су танким зрацима у облику линије прелазили преко бар-кода. Он функционише тако што црне пругице апсорбују светлост док га беле рефлектују па се тако сензору шаље on/off сигнал. Сваки код има два пута по шест бројева. Први број у коду увек је нула, осим код меса и производа чија тежина варира, као и неколико других. Следећих пет бројева су код произвођача, наредних пет су ознака производа и последњи број је контролни и он показује да ли је претходних 11 добро очитано. Бар-код се показао као веома згодан пошто се код могао читати из најразличитијих углова, чак и ако је делимично поцепан.

У седамдесетим се на додатно прилагођавање кодирања производа бацио крајњи купац Вудлендовог патента, компанија RCA, а упоредо са тим и Вудленд је наставио да ради за IBM у ком је развио „универзални код производа“ (Universal Product Code, UPC), који је на крају прихватила читава индустрија.

ИДЕЈЕ

Колико далеко стиже једна добра идеја? Ко је до ње први дошао? Зашто и како је постала тако распрострањена у свакодневици? Сазнајте више о малим стварима које су промениле свет.
Истражите текстове из рубрике ИДЕЈЕ.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs