У светлу најновијих података међународне групе астрофизичара о необичним сигналима који потичу из дубина свемира, питали смо наше научнике како тумаче добијене резултате
Текст: Ивана Хорват
Најновији резултати рада групе астрофизичара објављених на реномираном сајту arXiv.org указују на необичан сигнал који се јавља из дубине свемира. Наиме, реч је о детекцији од укупно 11 сигнала које називамо Fast Radio Bursts. Оно што је необично у вези са њима је изузетно правилна линеарна зависност добијених података, коју научници не могу да укопе у слагалицу познатог свемира. Да ли је реч о заборављеном вештачком сателиту, непознатом астрофизичком објекту или можда о напредној, ванземаљској цивилизацији?
Шта о томе кажу наши стручњаци?
„Постоји много систематских ствари које би морале да се елиминишу пре него што било шта конкретно закључимо. Не бих правио сензацију од ове вести, јер се у целом раду на само једном месту спомиње да је сигнал можда последица људске или ванземаљске технологије.“, каже Иван Милић, постдокторанд на немачком „Макс Планк“ иснтитуту за истраживањa Сунчевог система и слаже се да је ово веома интересантна вест.
„Друга ствар је што се у уводу овог рада спомињу још неки аутори, изузетно битни у свету астрофозике, који су се бавили истом проблематиком, а који нису из овога изводили сличне закључке о ванземаљској интелигеницији“, додаје Милић.
Такође, према речима нашег научника, проблематично је и то што је десет детектованих сигнала од укупно 11 снимљено уз помоћ само једног телескопа: „Све ове објекте смо тек почели да истражујемо. Ако пажљиво погледате, референце потичу из последње две године. За сада, још немамо довољно података о овим објектима. Не знамо шта су, да ли постоји неки инхерентни процес у њима који развлачи детектовани сигнал.“
„Аутори су у самом раду дали добар одговор. Може бити и људски сигнал, и проблем премало података, и нови феномен и сигнал неке интелигентне цивилизације“, додаје астрофизичарка Тијана Продановић, ванредни професор новосадског Природно-математичког факултета.
Међутим, она подсећа на једно слично откриће од пре неколико деценија: „Сетимо се случаја открића пулсара – чудног и до тада невиђеног сигнала, веома прецизног и периодичног, који је примећен на једном месту, а затим на другом. Имао је други период, који је такође био веома прецизан.”
Историја открића ових чудноватих сигнала из дубина свемира може нас научити да не пренагљујемо са закључцима: „Пулсаре су људи прво дефинисали као LGM изворе. Овај акроним потиче од енглеског назива little green men. Испоставило се да су брзоротирајуће неутронске звезде које емитују радио-зрачење у уском конусу, па раде као својеврстан свемирски светионик.“
Тијана Продановић додаје: „Морамо узети у обзир да је тек ове године ухваћен први овакав сигнал уживо, а остали су откривени у старим подацима. Долазе из различитих праваца, у временима која нису ни у каквој корелацији. Можда једноставно немамо довољан број сигнала. То је онда проблем мале статистике – са већом статистиком може лакше да се каже да ли је у питању природа или интелигентна природа.“
Продановић истиче и да је веома битно појаснити шта нам говори умножак броја 187,5: „Своди се на растојање, које зависи од мере дисперзије која се спомиње у тексту рада. То би у преводу значило да смо ми на неком посебном растојању да тај сигнал можемо да детектујемо. То је као да замислиш неку мрежу у којој су чворови на растојању од 187,5 подеока. Значи, ако седиш на средини странице тог квадрата, нећеш видети сигнал јер ће до тебе најближи чвор бити на 187,5/2, па следећи на 187,5+187,5/2 и тако даље. Моћи ћеш да видиш сигнал само ако седиш у чвору, тј. ако си на посебном месту. Значи, све и да јесу у питању мали зелени, како то да смо ми баш у чвору мреже, а не негде другде?“
Такође, за нашу астрофизичарку било би крајње чудно да нека интелигентна цивилизација „открива“ своје присуство правилностима у мери дисперзије, која нам служи за одређивање растојања до објеката који емитују сигнал. „Пре бих очекивала неке правилности у времену емитовања радио-сигнала, или нечему другом. Моје лично мишљење је да је овде по среди или неки нови астрофизички феномен или неки људски феномен“, закључује др Продановић.
Драгана Илић, астрофизичарка са Математичког факултета Универзитета у Београду, слаже се са својим колегама, да је ово веома мали број детекција: ”На радио-астрономима остаје да и даље покушавају да или детектују нове брзе радио-бљескове или да их проналазе у постојећим базама података, уз наравно прецизну редукцију и калибрацију података, што је у случају радио-астрономских посматрања врло сложен процес. Математичка анализа Мајкла Хипкеа и сарадника је инспиративна али бих ипак сачекала још детекција пре доношења закључака, што и сами аутори закључују на крају рада.”
”Након летимичног погледа склон сам да верујем да је пре у питању инструментална грешка”, закључује Милан Ћирковић са Астрономске опсерваторије у Београду. ”Има више ствари које су ту сумњиве. Стога, ја бих био веома опрезан – а пре свега сачекао да се исто види на другим опсерваторијама”, додаје наш научник.
ПОРУКА 187,5
- Метахроника: Да ли смо ми то видели ванземаљце?
- Звездаријум: Откривање ванземаљаца
- Анкета: Реакције на дубоки свемир
- Култура науке: Шта значи број 187,5?
- АrXivs: Discrete steps in dispersion measures of Fast Radio Bursts
Истражите више…