Како је чувени свемирски телескоп Хабл предао штафету телескопима на Земљи?
Текст: Ивана Хорват
Након добијања резултата са телескопа VLT (Very Large Telescope) у Чилеу, постало је јасно да донедавни првак у трци за најпрецизнија истраживања космичких пространстава, свемирски телескоп Хабл, полако губи битку са најмодернијим телескопима на Земљи. Иако су се његове перформансе драстично побољшале након последње мисије сервисирања коју је имао у орбити 2009. године, технолошки напредак је окрутан према онима који не иду у корак с временом. Током дуге две деценије Хабл нас је одушевљавао снимцима најранијег свемира и првих галаксија, али можда је ипак дошло време да се пензионише.
Слике познате као Хаблова дубока поља, приказују најудаљеније објекте у свемиру које је свемирски телескоп Хабл снимао уз екстремно дуге експозиције. Такозвано Хаблово јужно дубоко поље настало је 1998. године, током снимања које је трајало чак десет дана. Наиме, након само 27 часова током којих је инструмент MUSE на телескопу VLT у Чилеу био усмерен ка овом делу неба јужне хемисфере, успео је да открије објекте које до сада нисмо могли да видимо и да за тако кратко време у други план стави чувене Хаблове резултате.
Хабл је лансиран у Земљину орбиту априла 1990. године с једним циљем, а то је да превазиђе ограничења која атмосфера наше планете намеће астрономским посматрањима и пружи нам беспрекоран поглед у универзум. Турбулентна дешавања у атмосфери замућују слику добијених астрономских слика и нарушавају квалитет података о свемиру који се на тај начин могу добити. Међутим, са све већим напретком у развоју такозваних адаптивних оптика и изградњом све већих телескопа, долазимо до закључка да оптички свемирски телескопи полако губе на значају.
Адаптивна оптика представља посебан систем на телескопу који има за циљ да неутралише замагљујући ефекат атмосфере. Један од главних елемената ове оптике су огледала која облик своје површине могу да промене и до 1000 пута у секунди.
Уз помоћ прелиминарних снимања вештачке звезде водиље, ласерског снопа који се пројектује високо у атмосферу, адаптивна оптика прорачунава колике су турбуленције у атмосфери на основу онога што се види и онога како би вештачка звезда изгледала да трубуленције не постоје. Када је прорачун готов, огледало адаптивне оптике се деформише према његовим упутствима, али тако да поништи замагљујући ефекат атмосфере.
На овај начин снимљене слике свемира постају јасније и оштрије и доносе астрономима много више података из свемира. Ефекат који се постиже је као да атмосфера не постоји; слично условима у којима посматрају свемирски телескопи. Такође, најновији телескопи се у све већем броју граде у Атакама пустињи у Чилеу, једном од најбољих локалитета на Земљи за астрономска посматрања: велики број ведрих ноћи обезбеђује квантитет, а суви пустињски услови квалитет слике.
Једно од првих посматрања за које је био задужен MUSE, након што је инсталиран на VLT-у 2014. године, било је посматрање у правцу Хабловог јужног дубоког поља. Према речима научника који су били укључени у посматрања, резултати су већ након неколико часова превазишли сва њихова очекивања. Снимак је приказао објекте за које нисмо знали да постоје, а прецизност података је била још невероватнија.
MUSE инструмент је снимио око 90.000 спектара за потребе проучавања овог малог дела неба, који нам откривају прегршт података, попут боје светлости у свакој тачки. Помоћу спектара рачунамо удаљености, састав и унутрашња кретања хиљада удаљених галаксија. Иако је укупно време експозиције много краће од Хабловог, подаци са MUSE-а открили су више од 20 објеката у овом малом парчету неба које Хабл није успео да детектује.
Колико „невидљивих“ објеката би MUSE открио да је имао прилику да осматра исти део неба током десет дана као Хабл? Према речима вође научног тима Роланда Бејкона, инструмент MUSE ће након овог успеха проучавати и друге удаљене делове универзума, као што је Хаблово ултрадубоко поље.
„Моћи ћемо да простудирамо хиљаде галаксија и откријемо нове једва видљиве и далеке галаксије. Ове мале, ‘бебе’ галаксије које посматрамо у стању у којем су биле пре око десет милијарди година, постепено су се развијале у галаксије какав је Млечни пут данас“, закључио је Бејкон.