У другом у низу Kреативних атласа о универзитетским стециштима европских математичарки причамо о „Ломоносову“, Московском државном универзитету
Текст: Сташа Бајац
Илустрација: Стефан Унковић
Московски државни универзитет, основан 1755. на иницијативу Ивана Ивановича Шувалова и Михаила Васиљевича Ломоносова, наредбом руске царице Јелисавете Петровне, најстарији је руски универзитет. Зграда Универзитета се првобитно налазила на Црвеном тргу, а Катарина Велика је наложила да се пресели у садашњу неокласичну грађевину на другој страни улице Моховаја. Но, када кажемо Универзитет у Москви, прво што нам падне на памет је импозантна архитектура зграде „Ломоносов“ у којој се Универзитет налази од 1953. Наиме, 1949. Стаљин је наредио да се изгради седам кула које би опасивале град, а архитекта Лев Руднев добио је задатак да пројектује највећу од „седам сестара“, која би удомила Московски универзитет. У то време, са својих 240 метара, зграда је представљала највишу зграду на свету ван Њујорка, а до 1990. највишу зграду у Европи. Ипак, до дан данас остаје убедљиво највиша образовна институција на целом свету, будући да је прва следећа, токијска кула Модо Гакуен Какун, изграђена 2008. године, чак 35 метара нижа.
Нажалост, физичка висина ове зграде није увек била управо сразмерна са напредношћу мисли његовог мецене. За време Стаљинове власти, Олга Александровна Ладиженскаја, математичарка која ће деведесетих постати заменик директора сaнктпетербуршког математичког универзитета и аутор преко 250 радова, није могла да брани своју докторску тезу на „Ломоносову“ јер јој је отац осуђен на смрт као „класни непријатељ“. Но, она свакако није била једина која је трпела последице репресивног режима. У периоду између тридесетих и педесетих година 20. века, совијетски научници нису имали никакав контакт са својим колегама из иностранства, док су одређене гране науке попут генетике означене као промотери антикомунистичких идеологија. Одређени број научника осуђен је на доживотне робије.
Но, до Стаљина и премештања на ово историјско место, Универзитет је преживео турбулетне догађаје и преврате, и био стециште револуционарних идеја. Наиме, 1905. се овде оснива социјал-демократска организација која позива на то да се у Русији збаци цар и прогласи Република. Као одговор, царска влада је увела своје трупе на кампус желећи да Универзитет затвори, а 1911. у знак протеста против ових репресивних мера и малтретирања професора, 130 научника и професора је колективно дало оставке. До Октобарске револуције факултетска врата била су отворена само за припаднике бурожоазије, међутим, од 1919. укинуте су школарине, а Универзитет је почео да прима и децу радничке класе.
Отприлике у то време, Универзитет уписује и прва жена, будућа математичарка, Нина Карловна Бари. На факултету је почела да се истиче у оквиру групе „Лузитанија“, названој по професору математике Николају Николајевичу Лузину, са којим су истраживали теорије фукнција. Баријева је била одличан студент и одмах по дипломирању почела је да ради као наставник на Mосковском шумарском институту и Комунистичком институту. Убрзо потом при Универзитету „Ломоносов“ основан је Истраживачки институт за математику и механику, где је, поред својих обавеза као предавач, као студент изучавала тригонометрију. Своје резултате је 1922. представила Московском математичком друштву, чиме је ушла у историју као прва жена која је свој рад презентовала овој институцији. У наредном периоду уследили су и штампање тезе која се бави питањем под којим условима је тригонометријски развој дате функције јединствен, и награда Главнаук за објашњења проблема неких тригонометријских функција.
Неколико година пре академских успеха Нине Карловне Бари, историјски печат оставила је руска математичарка Надежда Гернет. Студије је похађала на Универзитету у Гетингену, изузетно важном месту за европске математичарке, које је међу првима у свету женама омогућавало студирање, али је своју мастер тезу полагала 1913. на Московкосом универзитету, поставиши друга жена која је овде добила диплому из математике. Током наредних година, предавала је у Лењинграду и Сент Петербургу, а у Москви је постала и шести члан Математичког друштва, но, нажалост, ови успеси нису могли да је заштите од мрака Другог светског рата – Надежда Гернет умрла је током опсаде Лењинграда.
Ипак, као и своје енглеске колегинице, неке руске математичарке успеле су дају свој стручни допринос за време рата. Три дана по почетка борби, универзитетски професори и студенти почели су добровољно да се пријављују у војску, а једна дивизија која је касније бранила Москву формирана је искључиво од добровољаца са „Ломоносова“.
Они који су остали, наставили су са истраживањима која су побољшала ратне авионе, прецизност артиљерије, пронашли нове врсте експлозива. У ово време, департман за медицину изнео је згрушивач крви, док су географи Црвену армију опскрбљавали са мапама. Међу математичаркама нашла се и Вера Николајевна Маслењикова, која је током рата радила у дивизији противваздушне одбране, за шта је примила и орден. По завршетку рата, вратила се студијама инжењерства, после којих је уписала и математику на Московском универзитету. На Институту „Стеклов“ Руске академије наука, где је одбранила и докторску тезу, радила је 22. године, док је на Универзитету руског народног пријатељства управљала Одељењем за диференцијалне једначине и анализу финкција.
Скоро у исто време, на истим местима и на истим пољима радила је украјинска математичарка Олга Олеиник. Одбранивши докторску тезу о диференцијалним једначинама на Институту за математику Московског универзитета, где је и студирала, овде је до краја своје професионалне каријере радила као професор. Као и њена колегиница Маслењикова на „Стеклову“, на Московском универзитету постала је вођа Катедре за диференцијалне једначине. Али, нису се мимоишле ни на „Стеклову“, где се Олеинкова активно бавила истраживачким радом. Током свог живота, на тему алгебарске геометрије, парцијалних диференцијалних једначина и математичке физике написала је преко 370 радова, који су објављени, и чак осам књига, завредивши бројне награде „Чеботарев“ 1952, „Ломоносов“ 1964, и Државне награде 1988. Године 1985. проглашена је почасним научником Руске Федерације, а десет година касније председник јој је доделио Орден части.
Универзитет са ког су потекле све ове математичарке и дан-данас је најбољи руски универзитет са изузетним постигнућима из области природних наука. Можемо да претпоставимо да концертна сала, позориште, базен, кафетерија, пошта и библиотека, друга у Русији по броју књига, који се налазе у склопу овог објекта ипак инспиришу рад, или, бар, олакшавају студирање.