У првом у низу Kреативних атласа о интелектуалним расадницима европских математичарки бавимо се Гиртоном, првим женским колеџом у оквиру Кембриџа
Пише: Сташа Бајац
Илустрација: Стефан Унковић
Гиртон је мало место у округу Кембриџшир на истоку Енглеске. У оквиру овог градића, који броји само 4500 становника, налази се један од колеџа Универзитета Кебриџ, основан 1869. са једном идејом: да женама омогући студирање у оквиру овог престижног универзитета.
Подстакнуте првим таласом феминизма у ком су и саме значајно суделовале, активисткиња Емили Дејвис и оснивачица енглеског покрета за женска права Барбара Бодишон 1862. основале су комитет који је за циљ имао да издејствује дозволу женама да полажу испите на Оксфорду и Кембриџу. Седам година касније 91 жена полагала је испите на Кембриџу. Међутим, ово је представљао лакши део њихове мисије. Пошто жене нису морале да студирају и живе у кампусу да би могле да изађу на испите, нису ни наишле на велики отпор.
Две године касније велики напор уродио је плодом и основан је први женски колеџ у ком су могле не само да похађају часове већ да ту и живе. Гиртон, тада додуше под именом Колеџ за жене у Кући Бенслоу у Хичину, стратешки је био удаљен од Кембриџа таман толико да не буде трн у оку тадашњој конзервативној и патријархланој средини. Првих студенткиња је било тек пет, а своје „трајпос“ испите, како се називају тестови који се у Кембриџу полажу зарад добијања дипломе из оснивних студија, полагале су, ипак, названично.
Шарлота Ангас Скот била је једна од студенткиња у Хичину које су положиле трајпос, а по освојеним бодовима, у конкуренцији са свим мушким колегама на целом Универзитету, нашла се на високом осмом месту. О општеприхваћеном ставу о ученим женама прецизно говори податак да јој није било дозвољено да присуствује церемонији доделе награда искључиво зато што је била жена. Но, ово је није спречило да за неколико година докторира на Лондонском универзитету и постане прва Енглескиња са докторатом из математике.
До 1871. скупљен је новац за куповину земљишта у Гиртону и две године касније колеџ је на новом месту и под новим именом отворио врата за тринаст студенткиња које су примљене на студије.
Међу првим математичаркама које су своје научне каријере започеле овде је и Херта Маркс Ајертон. Током студија, заједно са својим колегиницама, основала је математички клуб, а диплому је добила од Лондонског универзитета, будући да је Кембриџ издавао само сертификате. Међутим, то није био крај њеног образовања – наставила је да похађа вечерње часове из физике на Техничком колеџу Финсбури. Предавања је држао професор Виљем Ајертон, за кога се касније и удала и са којим је изводила експерименте из физике и електрицитета, поставши признати стручњак из области електричног лука, о ком је написала и књигу. Захваљујући овоме у историји ће остати запамћена као прва жена примљена за члана Институције инжењера електрике, а три године касније прва жена номинована за члана Краљевског друштва Лондона, енглеског еквивалента САНУ-а. Иако из нејасних легалних разлога није примљена у Друштво, а ниједна жена неће ни бити током наредних двадесет година, Херта Маркс је ипак била прва жена која је читала сопствени рад пред Краљевским друштвом, које је тај рад касније и објавило.
Иако је у наредних педесетак година колеџ досего број од неколико стотина студенткиња, званично име му је било „призната институција за више образовање жена“. И поред великог броја данас светски признатих научница, Гиртон је статус универзитетског колеџа добио тек 1948. године.
Велики број математичарки које су похађале Гиртон имале су проблема да се касније запосле, будући да им није било дозвољено да предају у званичним колеџима. Међутим, оне рођене у првој половини двадесетог века чији је радни век захватио и Други светски рат, показале су се као изузетно спретне у декодирању порука, као и решавању проблемима у вези са механиком. Једна од њих била је и Олга Тауски Тод, аустријска Јеврејка која је дошла да предаје на Гиртону. Током боравка у Енглеској, где се удала за Џона Тода, колегу са Лондонског универзитета са којим је написала велики број радова, радила је у Министарству за ваздухопловну прозиводњу. Олга се бавила анализом летелица и њихове стабилности.
Но, двадесетих и тридестих година 20. века ствари су почеле да се мењају. Добар пример је Мери Луси Картрајт, која је 1923. дипломирала на Оксфордском универзитету са највишим оценама, а право на полагање дипломских испита на Оксфорду омогућено је тек годину дана пре тога. Неколико година касније, на истом универзитету је и докторирала са радом на тему „Нуле интегралних функција специјалних типова“, који је објављен у математичком журналу. Но, каријера енглеске математичарке тешко да је могла да прође без Гиртона. Мери Картрајт је добила стипендију за истраживачки рад на овом колеџу, а убрзо је постала и професор. На Гиртону је остала до пензионисања 1968, а током свог боравка постала је и шеф катедре за математику, а онда и управница самог колеџа.