Петог јуна ове године навршило се тачно 40 година од када је у билтену Morbidity and Mortality Weekly, америчког Центра за контролу болести, објављен чланак у којем је описано првих пет случајева пацијената оболелих од сиде. Група клиничара тада је описала пет случајева запаљења плућа узрокованог инфекцијом гљивицом Pneumocystis carinii – дотад забележеног само код пацијената са озбиљно компромитованим имунским системом. У свих пет случајева дијагностикованих између октобра 1980. и маја 1981. реч је била о хомосексуалцима из Лос Анђелеса, који су претходно били здрави и нису користили лекове који потискују имунски одговор.
ПОГЛЕДАЈТЕ КОМПЛЕТАН СНИМАК ТРИБИНЕ „ПОУКЕ ПАНДЕМИЈЕ ХИВ-а“
„У то време, за споменуту ретку врсту упале плућа стандардна терапија био је пентамидин. Овог старог лека, који је развијен још уочи Другог светског рата за лечење болести спавања, није било у слободној продаји јер је потражња за њим била слаба. Да се догађа нешто необично најпре је посумњао један оштроумни медицински техничар који је приметио да је у кратком периоду из неколико болница у Калифорнији и Њујорку стигло више захтева за пентамидин – и то за лечење пацијената за које није било познато да су имунокомпромитовани“, гласи одломак из књиге Origins of Aids, аутора, инфектолога и епидемиолога Жака Пепина, који је на самом почетку трибине прочитао модератор Иван Умељић, руководилац Сектора за издаваштво и медијску продукцију Центра за промоцију науке.
Као други повод за трибину наметнула се текућа пандемија коронавируса, која траје читавих годину и по дана и која се по много чему разликује од пандемије ХИВ-а, али има и неких упадљивих сличности са њом. Темат најновијег броја часописа Елементи, који издаје Центар за промоцију науке, посвећен је такође поукама пандемије ХИВ-а. Учесници трибине, др Срђа Јанковић и др Дамир Хуремовић, који су и аутори текстова из темата, изнели су мноштво занимљивих чињеница и сопствених запажања у вези са овом темом.
Емоционална зараза: страх, морализација и акција
Модератор трибине Иван Умељић у свом тексту за Елементе, насловљеном „Нулти пацијент“, писао је о два потенцијална сценарија о почетној трансмисији ХИВ вируса. Интересантно је да је историја сиде од 1981. наовамо до танчина описана, али да се мање зна о томе шта се догађало пре 1981. и како је човечанство уопште доспело ту где јесте, а о бројним путањама се и даље полемише у научној заједници. Спона између „локалног“ и „глобалог“ дела историје ХИВ-а веома је илустративна и може нам помоћи да разумемо како је човек самог себе изложио новим пандемијским претњама и другим егзисенцијалним ризицима.
„Развој цивилизације и друштвени чиниоци су, кроз промену начина живота, условили експлоатацију подручја која су раније била нетакнута“, напоменуо је др Срђа Јанковић.
„И у случају ХИВ-а и у случају ковида-19 велики број људи је убеђен да је човек на неки начин морао умешати своје прсте да би до тако разорног новог патогена дошло. Наравно, човек јесте умешао своје прсте, али у оном процесном смислу тиме што је промењен начин живота и однос према природној средини. Али овде се не мисли на то, овде се мисли на намеру. Ми смо се мало и осилили као цивилизација, па мислимо да све мора неко да направи“, истиче имунолог из Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, и упозорава: „Ми данас тешко прихватамо да је природна моћнија од нас. Превише смо постали антропоцентрични, превише антропоморфно посматрамо ствари. И када настане нови вирус, питање није како је настао, него ко га је направио за многе људе. Суштина је да је природа највећа лабораторија на свету.“
Др Дамир Хуремовић је неко ко у склопу свог посла, између осталог, ради са особама које су кандидати за трансплантацију органа, са онколошким пацијентима и са пацијентима са инфективним обољењима, укључујући и пацијенте са ХИВ-ом. Овај психијатар, рођен у Сарајеву, нагласио је колико је важно, упоредо са стварном инфекцијом, са потпуном пажњом посветити се и емоционалној зарази, која је подједнако погубна.
„Сам појам заразе је познат психологији још од њених зачетака од 19. века. Људи сматрају како се одређена уверења и одређена емотивна стања и понашања могу преносити са људи на људе по принципу заразе баш као да је реч о неком биолошком агенсу. Међутим, када је реч о стварној инфекцији, они заборављају да њу исто тако може пратити та емоционална зараза и читава та сфера која може бити једнако погубна.“
Вируси и бактерије само теже да се реплицирају, све остало је до људи.
– др Дамир Хуремовић
Др Хуремовић се осврнуо и на студију социолога Филипа Стронга о епидемијској психологији, као нешто што би посебно истакао када се говори о вези између пандемије ХИВ-а и тренутне пандемије коронавируса:
„Филип Стронг је социолог који је радио са популацијом која је на различите начине била изложена погубном утицају ХИВ-а, директно и индиректно. Он је своја запажања преточио у један есеј који је назвао ‘Епидемиолошка психологија’ и у том свом излагању је опсервирао три психосоцијалне епидемије – страха, морализације и акције. Желео је да објасни како људи у први мах неће бити у стању да добро реагују као друштво и као заједница, док то прво не процесирају као страх, а онда почну делити лекције о томе шта и како треба радити и ко је крив, те зашто се десило то што се десило. Тек онда долази трећа фаза, он је то назвао пандемија, односно епидемија акције или деловања.“
Да је Стронгов теоријски концепт утемељен, показало је и испитивање вршено у Сједињеним Америчким Државама током 2020. године:
„Постоји један истраживачки тим који је, веровали или не, обрадио све твитове у САД у 2020. Они су то кодирали и довели у везу са одредницама Стронгових фаза, односно епидемија, и установили су да се уистину могу препознати све те три фазе. Они сматрају да су доказали његов теоријски концепт. И оно што је занимљиво је да те фазе, не само да се понављају, већ се оне смењују у једном непрекидном кругу. Ја бих додао да се различити друштвени слојеви обрћу различитим брзинама. Док је неко од нас у фази страха по трећи пут, неки су тек други пут у фази морализације. Ми се сви вртимо у неком лонцу. То је нешто што ће, надам се, остати поука ове пандемије, а то је да се ми морамо прихватити одговорности да разматрамо посебно епидемиологију као бар делом бихевиоралну науку“, рекао је др Хуремовић и затим констатовао:
„Вируси и бактерије само теже да се реплицирају, све остало је до људи.“
Социјална сфера здравља
У другом делу трибине учесници су говорили о томе како људско здравље не треба препустити тржишним механизмима и процесима, као и о напретку у социјалној сфери здравља. Они су се усагласили око тога да је проблем оних који су пре више деценија били заражени ХИВ-ом био неупоредиво већи него код оних који данас оболе, али да постоје дискриминаторни обрасци понашања друштвеног окружења који не јењавају ни после толико времена – ни после 40 година.
„Други људи више загорчавају живот него сам ХИВ и то је можда важна поука пандемије“, речи су др Срђе Јанковића.
Оног тренутка када нам је наука понудила пут којим можемо да победимо болест, људи који имају ХИВ инфекцију добили су шансу да доживе нормалан људски век, уз одговарајућу терапију. Ти људи, међутим, и даље живе са стигмом, и даље немају приступ уобичајеним људским активностима. Учесници трибине нагласили су да је потпуно неоправдано заражене ХИВ-ом изопштавати из друштва, осуђивати их или бежати од њих као да могу да вам пренесу вирус социјалним контактом, јер је то немогуће. „И дан-данас, онај ко има ХИВ вирус, чак и у најпросвећенијој средини трпи известан остракизам“, сматра др Јанковић.
Подсетио бих на добро познату мисао Лава Виготског: ‘Никада не можете унапред бити сигурни који ће садржај неко да прими од онога што ви саопштавате.’ То звучи као банална истина, али када га сагледамо свеоукупно, може да буде веома велика баријера у комуникацији.
– др Срђа Јанковић
„Много година су људи који имају ХИВ били отворено и прећутно дискриминисани, а били су изоловани. На самом почетку, нико са њима није желео ни разговарати. Једноставно, они су били препуштени сами себи да полако нестану у окриљу самоће и изолације и то је било претешко за људе који су одрастали и живели у таквим околностима“, надовезао се др Хуремовић.
Потом се повео разговор о значају добре комуникације између научних ауторитета и шире јавности, а др Срђа Јанковић поделио је нека од својих искустава, као неко ко је у последњих годину и по дана имао прилику да са јавношћу комуницира свакодневно:
„Подсетио бих на добро познату мисао Лава Виготског: ‘Никада не можете унапред бити сигурни који ће садржај неко да прими од онога што ви саопштавате.’ То звучи као банална истина, али када га сагледамо свеоукупно, може да буде веома велика баријера у комуникацији.“
Имунолог из Универзитетске дечје клинике у Тиршовој потом је навео и неке од изазова са којима се суочио као члан Кризног штаба за борбу против коронавируса:
„Имао сам конкретне примере током ове пандемије да, у ситуацији која није била ни сасвим катастрофална ни сасвим добра, изађем у јавност са саопштењем да ствари могу поћи набоље уколико наставимо да се трудимо да спроводимо мере, али да постоји претња да се ствари погоршају уколико у томе не будемо доследни. Дешавало се да једна половина таблоида пренесе поруку са насловима који су врло драматични и који упућују на судњи дан: ‘Јанковић: Пропали смо!! Смак света!’ Исто обраћање други таблоиди би пренели са неким подсмешљивим призвуком: ‘Јанковић: Ма каква пандемија – готово је! Опада – без бриге!’ Ако би неко преслушао цело саопштење, видео би мој напор да одмерим свој наступ према ситуацији и према потребама“, испричао је др Јанковић.
Најбољи савет који могу дати људима – мораћете одлучивати за себе. Прочитајте оно што вам је на располагању. Не гледајте ко говори, него радије гледајте шта говори. Мислите својом главом
– др Дамир Хуремовић
Др Хуремовић је указао на пропусте Светске здравствене организације на почетку и током пандемије, али и чињеницу да у комуницирање са грађанима нису били укључени људи специјализовани у бихевиоралним наукама.
„Требало је да куцамо на врата СЗО-а све док нам не отворе и док не укључе људе који имају и способност комуникације и који познају одређене психолошке аспекте да буду чланови тих кризних тимова. Нажалост, научни и политички ауторитети се нису баш показали у овој пандемији, а нису се показали ни у пандемији ХИВ-а у првих десетак година“, сматра др Хуремовић.
Било је и речи о томе како би требало комуницирати у условима пандемије, али и о препрекама на које научни комуникатори наилазе данас када, чини се, поверење у науку у одређеним деловима друштва није на тако високом нивоу.
„Овде говоримо о кризи нечега што, можда не баш прецизно, али сасвим речито означавамо као научни поглед на свет – о кризи просветитељског идеала чак. Идеологије су увек постојале, али у овом тренутку криза поверења у друштвене вредности дефинитивно се прелама и кроз поверење у рационално, па и у науку. Овде следи ограда, јер наука може да значи много ствари. Када кажем поверење у науку, мислим на онај доказиви, проверљиви исход научних истраживања који нпр. каже да ако обе особе носе маску, да је вероватноћа да између њих дође до преноса ковида-19 смањена за најмање 95 посто, а што је наишло на подсмех и презир великог дела јавности – чак и пре него што смо почели да се гложимо око вакцина“, истакао је др Јанковић и осврнуо се на истраживање које је нешто раније током трибине споменуо др Хуремовић: „Врло је занимљиво чега би се људи плашили уколико би експлодирала бомба са великим богињама? Тога да ће неко да нас вакцинише од тога.“
„Мислим да смо на путу трансформације глобалног друштва у друштво које ће бити у већој мери еколошки, економски и етички одрживо, али мислим да док та три Е не будемо апсорбовали у већој мери и преточили у неку глобалну акцију која није само идеолошка матрица, него има и рационалан темељ, а то значи и научни темељ, мислим да нећемо успети да превагнемо на страну добробити човечанства“, завршио је своје излагање др Срђа Јанковић.
„Надам се да је ово један поправни испит за човечанство, и науку, и јавно здравство, и бихевиоралне науке, како бисмо се на бољи начин носили са оним што је требало да научимо још из пандемије ХИВ-а, а ево сада то покушавамо надокнадити“, поручио је др Дамир Хуремовић и за крај додао: „Најбољи савет који могу дати људима – мораћете одлучивати за себе. Прочитајте оно што вам је на располагању. Не гледајте ко говори, него радије гледајте шта говори. Мислите својом главом“, порука је директора психијатријске службе при Универзитетској болници Норт Шор на Лонг Ајленду.
Комплетан снимак трибине „Поуке пандемије ХИВ-а“ можете погледати на Јутјуб каналу Центра за промоцију науке.
О учесницима трибине:
Др Срђа Јанковић је специјализацију из имунологије стекао 2015. Докторску дисертацију под насловом „Значај експресије Вилмсовог туморског гена-1 код деце са акутном леукемијом“ одбранио је на Медицинском факултету у Београду 2016. године, а звање научног сарадника стекао 2018. Од 2007. запослен је у имунолошкој лабораторији Универзитетске дечје клинике у Тиршовој. Главна интересовања у научноистраживачком раду обухватају примарне и секундарне имунодефицијенције, малигна обољења дечје доби, функционална испитивања имунског система, али и научно-филозофска разматрања еволуције живота на Земљи (и потенцијално другде у васиони). Од 2006. аутор и водитељ научне емисије Соларис на програму Радио Београд 2. Активно учествује у популаризацији науке и промоцији научног погледа на свет кроз новинске чланке, ауторске текстове, предавања и разговоре, као и преводе одабраних научнопопуларних или критичко-аналитичких дела.
Др Дамир Хуремовић је директор психијатријске службе при Универзитетској болници Норт Шор на Лонг Ајленду, у предграђу Њујорка. Родом из Сарајева, у Сједињеним Америчким Државама ради од 2002. Предаје психијатрију на Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell. Дамир се првенствено бави конзилијарном психијатријом, менталним здрављем особа са акутним и хроничним физичким болестима. У склопу свог посла, између осталог, ради са особама које су кандидати за трансплантацију органа, са онколошким пацијентима и са пацијентима са инфективним обољењима, укључујући и пацијенте са ХИВ-ом.