Novi direktor CPN stupa na dužnost 10. jula – na dan koji se u Srbiji zvanično obeležava kao Dan nauke
Tekst: I. Horvat, S. Bubnjević
Foto: M. Milenković
„Naučni način razmišljanja i istraživački duh u savremenom društvu nisu stvar izbora već neizostavan preduslov za donošenje kvalitetnih, kreativnih i produktivnih odluka u životu i zajednici“, kaže Nemanja Đorđević, novi direktor Centra za promociju nauke, koji po odluci Upravnog odbora stupa na ovu dužnost 10. jula. Nakon duge selekcije, Đorđević je 19. juna izabran između četiri kandidata koja su se prijavila na Javni konkurs za izbor direktora.
Rođen 1984. godine u Beogradu, već kao srednjoškolac osvojio je bronzu za našu zemlju na Međunarodnom takmičenju iz astronomije u Indiji. Bio je polaznik Istraživačke stanice Petnica, a potom i rukovodilac seminara matematike i inicijator internacionalnih programa u ISP.
Veoma rano počeo je da se bavi promocijom nauke. Bio je programski koordinator Noći istraživača u Beogradu i koordinator za nauku beogradskog Festivala nauke. Autor je Parka nauke na Adi Ciganliji, prvog takvog projekta u Srbiji, kao i interaktivne naučne postavke u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.
Paralelno sa studijama matematike, Đorđević je upisao i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na završnoj godini doktorskih studija iz likovnih umetnosti. Prošle godine postao je posebni savetnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i suočio se sa brojnim izazovima rada u Ministarstvu. Nakon ovog iskustva, vraća se promociji nauke.
„To kako nevidljivo učiniti vidljivim, a nedostupno svakodnevnim, od početka je bilo moje osnovno interesovanje. Uvek sam želeo da objasnim nešto pre svega sebi, a onda i nekom drugom“, kaže u razgovoru za „Elementarijum“ dok objašnjava zašto je popularizacija naučnih dostignuća važna i kako vidi svoju ulogu u stvaranju nove vizije Centra.
ELEMENTARIJUM: Kako su nauka i promocija nauke postali središte Vaših interesovanja?
NEMANJA ĐORĐEVIĆ: Pretpostavljam najpre spontano, kao neka vrsta integralnog iskustva, koje objednjuje različite domene mojih interesovanja i sklonosti, dakle jednako matematiku i umetnost, naučnu formulu i boju na platnu. Mislim da je tu najvažnija stvar bila stalno postavljati pitanja, sebi i drugima, i ne plašiti se nepoznatog. U središte mojih interesovanja ona je stigla kroz igru, kućne eksperimente, stalno preispitivanje obrazovnih metoda, razgovore sa ljudima, i snažno osećanje i uverenje da znanje mora biti pristupačno i uzbudljivo, kakvo ono i jeste.
Nauka i umetnost nisu tako udaljene kao što se čini, niti su rezervisane samo za elite, kako to proizilazi iz pogrešnih kulturnih politika. Važan je preispitivački duh koji umetnost uvodi, podsećajući nas da je i nauka stvar invencije i kreativnosti. Matematika je možda najizazovnija i najprikladnija za tako nešto, jer se bavi fenomenima koji se ne sreću u materijalnom svetu. Ona me je naučila da mislim i predstavljala je temeljni alat za otkrivanje ideja i koncepata koje nigde i nikada pre nisam mogao da vidim.
Promocija nauke je samo drugo ime za nastojanje da se kritičko i otvoreno mišljenje, kao i moderna slika sveta koju nauka podrazumeva, podele sa drugima i na prijemčiv i ubedljiv način stignu do najvećeg broja ljudi. Spoljni svet sam pre svega razumeo posmatranjem, što je osnovni istraživači stav, dostupan svima, a razmišljam i rešavam probleme u slikama, zato likovna umetnost nikada nije bila stvar izbora, ona je došla u paketu sa glavom. Matematiku sam, s druge strane, naučio i nju sam se vremenom zaljubio.
Koliki su značaj na putu do Centra za promociju nauke imali Petnica, Festival nauke, rad u ministarstvu?
To su vrlo različiti oblici kontakta sa naukom i njenom popularizacijom, ali i u pravom smislu životna iskustva. Petnica je jedno od retkih mesta gde niste usamljeni kada napravite kućni eksperiment ili čitate knjigu u kojoj ima više formula nego teksta. Kada sam počeo da radim u Petnici, glavni motiv je bio vraćanje „duga” za sve ono što sam od Petnice kao srednjoškolac dobio, a dobio sam mnogo. Kada sam shvatio da je Festival nauke manifestacija koja će napraviti veliku promenu na sceni promocije nauke, pomislio sam kako je dobro što ga ne prave naučnici. S druge strane mi je bilo važno da Festival uspe i to kao pravi naučni festival, dakle u strogom distanciranju od raznih praksi i oblika pseudonauke. Razmišljao sam o tome kako mora da postoji neko ko će voditi računa o brani između ta dva sveta. Što se Ministarstva tiče, tu je odluka bila laka jer je nisam ja doneo, tamo su me pozvali ljudi koje jako cenim i u čiji izbor verujem.
Jedan od Vaših brojnih naučnopopularnih projekata bilo je „Totalno pomračenje”.
„Totalno pomračenje“ je bio filmski projekat usmeren protiv medijske nepismenosti i „virusa” pseudonauke, s ciljem da se demistifikuju razne zablude koje se nekritički prenose u novinama, na radiju i televiziji. Pokušali smo da pokažemo o čemu je tačno reč i da objasnimo, pre svega ljudima koji su za učitelje imali medije, da se u slučaju takozvanih ljudi–magneta ne radi ni o kakvoj posebnoj moći, već o prirodnoj osobini ljudske kože da lepi glatke predmete. To nije bio nimalo lak zadatak.
Uspeli smo da obiđemo najveći broj tih ljudi, da pričamo sa njima, da ih pogledamo u oči i utvrdimo da li zaista umeju i mogu nešto tako neobično kao što je privlačenje metalnih predmeta na rastojanju. Pri tome nam je bilo važno da iz uobičajene pozicije nervoznog teoretisanja o tome kako se o nauci loše izveštava u medijima, pređemo u aktivno zalaganje i „nametanje” naučnog mišljenja u široj javnosti. U realizaciji filma su učestvovali i Milovan Šuvakov, Dušan Čavić i Dušan Šaponja (poslednja dvojica poznatiji su kao Ciklotronci).
Pokušali ste da spojite nauku ne samo sa likovnom, nego i sa drugim umetnostima. Ispostavlja se da je pun pogodak spojiti Ramba Amadeusa i naučni institut?
„Euro-neuro” je projekat koji je osmislila grupa istraživača sa Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”. Tokom „Nedelje neuronauka” napravili su koncert sa Rambom Amadeusom u Domu omladine. Našli su se na srećnom spoju obrazovanja i zabave u reči EDUTEJMENT. Tada je ova svirka po prvi put zaživela u ušima znatiželjne publike. Godinu dana kasnije, sa bendom mladih istraživača i doktorandima sa pomenutog Instituta uradili smo aranžmane inspirisane Rambovim pesmama. Tekstovi su objašnjavali šta se to događa u ljudskom mozgu kada proživljavate različita raspoloženja, a muzikom smo pokušali da izazovemo upravo takva raspoloženja kod publike. Nastupili smo pred punom salom SKC-a i imali smo bend sa kojim bih i danas rado svirao.
Svojevremeno ste učestvovali u osmišljavanju prvih ciljeva CPN-a. Kako se i koliko Centar razvio od tada?
Ključnu ulogu u rađanju ideje da u Srbiji treba napraviti Centar za promociju nauke imala je Katarina Petrović, koja je tada radila u kabinetu ministra nauke i tehnološkog razvoja. Prvom sastanku, koji je održan 2009. godine nakon uspešne realizacije drugog Festivala nauke, prisustvovali smo Aleksandar Bogojević, Srđan Verbić i ja, i tada su iscrtani osnovni obrisi Centra za promociju nauke i tehnologije (kako se tada zvao). Isprva smo ga zamišljali kao mesto koje će pre svega inspirisati druge da promovišu nauku i konstantno podsećati političare koliko je nauka važna i nezaobilazna i u životu i u budžetu. U trenutku kad se ova ideja tek pojavljivala na horizontu nismo bili opterećeni nikakvim unapred zadatim okvirima, niti pretpostavkama o tome šta sve tačno Centar može da postane. To je u tom trenutku bilo dobro, jer kada ne kuješ detaljne planove, možeš da uradiš više od onoga što si planirao, a ponekad i neočekivano mnogo. Sada je trenutak da se već izgrađena infrastruktura Centra i njegovih aktivnosti osnaži i osveži nizom projekata, koji će, pored ostalog, iskoristiti značajan pomak koji je u domenu promocije nauke već ostvaren od 2009. do danas.
Kakva je vaša vizija Centra u budućnosti?
Vidim Centar za promociju nauke kao mesto koje spaja građane, udruženja, manifestacije, naučnike i donosioce odluka. Zato je Centar pravo mesto na kojem bi trebalo da se pomire mali i veliki snovi. Mislim, takođe, da je važno decentralizovati Centar. Kako kaže jedan aforizam, kada pogodite centar, promašili ste sve ostalo. CPN je, naravno, radio i van Beograda, ali strateški nikada nije prerastao u nešto šire.
Bilo da ćemo u budućnosti imati više manjih centara za promociju nauke na različitim lokacijama širom zemlje, bilo da će ideja razumevanja i vrednovanja različitosti biti ugrađena u sam program Centra, treba insistirati na tome da promocija nauke mora da se odigrava svuda, od Univerziteta do najzabačenijih mesta u Srbiji.
Centar može da obučava ljude raznim veštinama i u njemu su već akumulirana značajna iskustva koja treba deliti, ali je Centar takođe mesto sa kog treba inicirati ozbiljnu podršku za studijske programe vezane za naučnu komunikaciju. Mislim da jedan deo aktivnosti Centra treba da bude usmeren i na komunikaciju između naučne zajednice i građana, koji moraju da ukazuju na svoje potrebe, da signalizuju probleme i postavljaju pitanja. Smatram da se tu krije važan mehanizam stalnog vraćanja nekada previše apstraktne nauke u srca i oči onih koji nisu naučnici.
Tim Centra trenutno broji 25 ljudi i svi oni moraju da učestvuju u formiranju buduće vizije. Onaj koji obavlja funkciju direktora ne treba da predefiniše svoju viziju i da sebe shvati preozbiljno, jer tako ne ostaje puno mesta za druge ideje. Iskustvo me je naučilo da se najdalje stigne kroz aktivno slušanje, dijalog i provokaciju.
Zašto je bitno „spasiti nauku“? Koja njena uloga je ključna za društvo?
Nauka je alat koji neminovno mora da se koristi u svakodnevnom životu, od toga da tumačite vesti, do toga da u dnevnim raspravama i odlukama ne budete zavedeni argumentima koji to nisu. Smatram da je svako saznanje novi povod da se nešto staro dovede u pitanje, a da je nauka kao kreativno i kritičko mišljenje preko potrebna svakom, a posebno našem društvu. U društvu u kojem treba donositi važne i nimalo lake odluke jako je važno da za početak imamo kvalitetne i istinite podatke. Nauka je važan „front” društva jer ona treba da predviđa i projektuje odluke koje ćemo donositi u budućnosti. U najširem smislu, nauka je disciplina mišljenja i ophođenja koja nas vezuje za činjenice i na osnovu njih pravi dalje predikcije, boreći se protiv nefunkcionalnog ličnog utiska, predrasuda i pristrasnosti. Nauka nas uči da budemo objektivniji, da se menjamo i da stvaramo nove probleme. Kroz njihovo rešavanje upoznajemo stvarnost oko nas i prilagođavamo je zajedničkim potrebama, prioritetima i ciljevima.
Istražite više o izboru novog direktora CPN