Како је изгледала гостујућа радионица вртића „Земунски бисер“ у Научном клубу Центра за промоцију науке
Текст: Невена Митранић и Милан Личина
Када је у Србији дан, у Америци је ноћ. То ћете видети јасно ако уперите батеријску лампу у глобус, тачка „Србија“, а онда погледате да ли је и Америка обасјана. Или ако пробате да у време ручка назовете једног тату који живи у Америци.
Када сат времена чекате аутобус, тај сат траје бескрајно дуго. Али када, рецимо, два сата у дворишту ратујете и освајате једни другима свемирске станице, време пролети да и не приметиш. Скакање са гуме на гуму у размаку од четири секунде може вам бити помало досадно, али ако пробате да скачете у размаку од једне секунде, можда ћете чак и пасти.
Када вам неко каже: „Долазим за пет минута“, док дође, његово срце може откуцати око 350 пута, а ваше, само чекајући, можда чак и преко 500. У три минута неке ће ноге претрчати 200 метара, друге бити тек на пола пута, а треће ће и заболети.
Када сте предшколац, сви вам кажу да сте сада „велики“. У септембру се креће у школу. Време је.
… али време је шта?
Како знамо да време постоји? Да ли време лети и може ли ти га неко украсти? Да ли се троши, где оде када га губиш и може ли се некако ухватити? Можеш ли се играти (са) временом…?
Предшколска група вртића „Земунски бисер“ одлучила је да истражи ова питања. Деца, васпитачице и један истраживач са Катедре за предшколску педагогију хватали су заједничке тренутке кроз time-lapse фотографије и слике дуге експозиције, трагали за отисцима времена у травњаку и земљишту вртићког дворишта, упознали време као актера многих бајки и као правило многих игара, али и време као значајан инструмент у стварању заједничке музике. Направили су своју временску машину и различите уређаје којима бисмо време могли прећи, прелетети, препливати, завртети, па чак и упаковати и понети на леђима. Па ипак, чинило се да како време одмиче, тако изнова нешто у том времену измиче. Обратили су се Центру за промоцију науке за помоћ.
Испоставило се да време није важна тема само ако сте предшколац. За Милана Личину, дизајнера из Београда, време је важна компонента свих креација ослоњених на технологију као медиј уметичког изражавања – у видео-арту и анимацији као линеарни ток између две тачке, у интерактивним инсталацијама као окидач догађаја, а у генеративној уметности као четврта димензија која утиче на изглед садржаја.
Питања предшколаца подстакла су га да размишља како се време може „материјализовати“ – додирнути, искусити, направити, те како се може провоцирати креативно истраживање и јединствени доживљај времена. Милан је, инспирисан временском машином коју су предшколци правили, осмислио радионицу у којој ће време престати да постоји само као општа констатација пролазности и трајања, а постати алат којим се активно служимо правећи искуства.
Тако су се 12. априла, у 11 часова, кроз просторије Мејкерс спејса расплели каблови, прострли папири и фломастери, прикачили сензори, мотори и лаптопи, укачиле 3Д оловке и миксете и испреплитали деца, васпитачице, сарадник за музичко, истраживач, дизајнер и представници Центра за промоцију науке.
Као основа за заједничко креативно истраживање времена припремљене су четири активације: две интерактивне поставке, једна мејкерс поставка и једна станица за музичке експерименте:
Активација „Сликање светлом” омогућила је учесницима да искусе продужену експозицију у стварном времену. Користећи сензоре за праћење и откривање гестова руку, учесници су својим покретима креирали светлосне форме. Предшколци вртића „Земунски бисер“ препоручују „Сликање светлом“ као најузбудљивије поигравање временом, нарочито када покрет осликавате бојама у спектру црвене, а неким будућим учесницима ове радионице поручују да је јако важно како држите руку: не преблизу сензора, не ни предалеко, благо размакнутих прстију – тек толико да време може кроз њих да процури.
Интерактивна поставка „Баци коцкице“ ослонила се на видео-материјал који су деца креирала током боравка у вртићу. Идеја иза поставке је да, истражујући време, можемо оживети успомене које нас везују за одређене периоде. Кроз бацање виртуелних коцкица, рачунар је, на основу резултата, пуштао одређени снимак, који је међу учесницима отварао дискусију о томе на шта их забележени тренутак асоцира. Препорука за будуће учеснике ове радионице је да допусте успоменама да, кроз насумично бацање коцкица, прерасту из сећања у неки нови ритам – изгледају другачије када се гледају са стране, значе нешто друго када се јаве једна поред друге и граде другачије приче у зависности од тога колико дуго држимо тастер.
Мејкерс део поставке, који смо заједно назвали „Пропелер“, састојао се из компоненти које се могу наћи у сваком мејкерс простору – Ардуино развојне плоче, серво мотори и различита каблажа. Кроз самостално састављање тих елемената, а потом програмирања ротације мотора и брзине окретања, учесници су могли да увиде на који начин промена интервала директно користи време за измену својстава и доживљаја његовог протока. Некако је у малом пропелеру који се окреће провејавало питање „Како време лети“, па су учесници тестирали границе брзине окретања не би ли натерали пропелер да се вине. Зачуђујуће, открили су да екстремно велики бројеви могу збунити и нас и пропелер, па будућим учесницима радионице препоручују да чувају своје моторе да се не прегреју, своје кодове да се не избришу и, ако се већ оба наведена десе, да не пропусте прилику да се добро насмеју са својим саиграчима.
Четврту станицу је представљала поставка „Такт“, где су учесници, кроз самостално дефинисање музичких ритмова користили време да одреде брзину извођења и репродукције. Истражујући ритмичке шаблоне различитих комплексности, измештањем елемената ритма у времену и трајању извођења, деца су била изразито укључена у сам процес дизајна звука и поимање времена као музичког темпа пре него времена које означава ток. Будућим учесницима ове радионице могло би се препоручити да пусте да их увртање ритмова и тонова носи од добовања прошлости до машина будућности и да открију, можда, неки нови ритам од ког би створили своју музику, као што су предшколци вртића „Земунски Бисер“ нашли нове ритмове за свој вртићки бенд.
Простори и моменти између станица такође су били предмет истраживања и поигравања, од обиласка радионице Мејкерс спејса и испробавања алата који се у њој налазе – при чему су нарочито одушевљење изазвале 3Д оловке са којима је на лицу места сваки учесник могао направити своју успомену „за понети“, па до померања граница могућности кретања кроз салу у којој се налазимо – по дужини и по ширини, по степеницима и лејзи-беговима.
Као и у свакој доброј причи, све се завршило великим, заједничким подухватом. Учесници радионице у тимовима су осмислили дизајн сатова помоћу којих можете путовати у прошлост, у будућност, али и оно најважније – вратити се у време у ком сте „код куће“, а уз помоћ Милана Личине и Центра за промоцију науке ови сатови биће претворени у тродимензионалне предмете и наћи своје место на времеплову који ће се подићи у вртићком дворишту.
Након радионице остало је узбуђење и инспирисаност различитим новим сазнањима: да је забавно замишљати, али још забавније када своју мисао можеш додирнути; да можеш направити све оно што можеш да измашташ; да постоје различите чудновате машине које ти могу помоћи у томе и да није тако тешко користити их; да постоји један такав простор за прављење разних маштовитих ствари и да је он отворен за све; и да колико год отворени простори и идеје били, када се поделе са неким новим и неког новог позову на истраживање, интервенцију и интерпретацију, отварају се још мало, још даље, изнова померају границе и изнова рађају могућности прављења нечег новог и другачијег.
Одакле време долази, ко га прави, да ли ће нужно тећи и треба ли га зауставити нисмо сигурни, али научили смо да када се одважимо, испробавамо и откривамо заједно, упознајући и инспиришући једни друге, можда не правимо време по себи, али време које имамо правимо вредним живљења.
Аутори текста су сарадница у настави на Одељењу за педагогију и андрагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду и доцент на смеру Дизајн нових медија Факултета дигиталних уметности Универзитета Метрополитан у Београду.