Ко су били први лекари који су дошли у Кнежевину Србију, зашто је један део јавности био против отварања домаће школе и како је упркос томе медицина у Србији напредовала?
Текст: Јована Николић
”Заклињем се да ћу сиромаху и богатом равном ревностју у помоћ притећи, да од ревностног оправљања дужности окружног физикуса, ни пристрастијем, ни пријатељством, ни митом, нећу одступати…” пише у првој заклетви из 1839. године коју су полагали окружни физикуси и лекари. Текст прве заклетве део је изложбе отворене до краја фебруара у Галерији науке и технике САНУ.
Изложба иначе, под називом ”Великани српске медицине”, пружа неке одговоре на ова питања, али поред тога пружа и увид у биографије најзначајнијих особа за развој медицине у Србији, њихове личне предмете, инструменте, књиге и радове. Овом поставком се обележава 175 година Српске академије науке и уметности и 145 година Српског лекарског друштва, а ауторка је др Јелена Јовановић Симић.
Паралелно са развојем медицине као и њеним гранањем на различите области може се пратити и настанак различитих удружења која су пружала велику помоћ у стицању и ширењу знања. Поред друштава која су била претеча данашње Српске акадамије наука и уметности, најзначајније је било Српско лекарско друштво, које је пола века било једино место на коме су лекари могли да прате светска достигнућа и читају радове својих колега.
Први лекари
Мада је одељење медицинских наука у Српској краљевској академији основано тек 1947. године, међу академицима је увек био велики број лекара. Неки од њих су, како наглашава ауторка изложбе, постали чланови због достигнућа у другим научним областима или културном животу док су се медицином мање бавили, а са друге стране неки од лекара који су дошли до важних открића никада нису били чланови Академије.
Лекари по професији, за развој медицине не веома значајни, били су и Јован Јовановић Змај и Јосиф Панчић. Један од критеријума за чланство било је лепо писање које је одликовало велики број пионира медицине. Први лекар који није био странац, био је Јован Стејић који се након школовања у Пешти и Бечу запослио у Србији 1829. године, тачно десет година након што је у Кнежевину дошао први лекар, Грк Константин Александриди. Стејић се поред медицине бавио и лингвистиком и аутор је привременог правописа који је у Друштву српске словесности коришћен пре Вукове реформе.
У Бечу је докторирао и Јован Андрејевић Јолес, аутор веома цењеног и у то време често цитираног рада о грађи јетре. Међутим, није примљен у Друштво српске словесности јер је његов рад објављен на немачком језику. Овај свој рад је посветио Змају, са којим се залагао за оснивање Српског народног позоришта.
Јолес је био и један од првих позоришних критичара и преводио је Шекспирова дела. Књижевним радом се бавио и Милан Јовановић Морски, први лекар који је на Великој школи предавао медицинске предмете али студентима права. Осим што је објавио Мануал судског лекарства, један од првих медицинских уџбеника, Јовановић је писао и путописе, приповетке, драме и критике.
Док је Змајев књижевни рад веома значајан, а као лекар се бавио искључиво праксом не оставивши иза себе значајна достигнућа, и док су они који су правили значајне кораке у развоју медицине у Србији писали данас прилично заборављена књижевна дела, Лаза Лазаревић је био веома успешан и на једном и на другом пољу. Као лекар се првенствено бавио неурологијом а његовим највећим успехом се сматра тест за ишијадични нерв који је осмислио и о коме је објавио рад 1880. године али на српском језику па је рад за велики број лекара био недоступан.
Француски лекар Форст је неколико година након тога независно дошао до истог открића и назвао га Ласеков тест. Према речима ауторке изложбе др Јелене Јовановић Симић, још увек се води полемика коме ово откриће припада, али лекари на нашим просторима више воле да тест називају Лазаревићев знак.
Оснивање факултета
Медицински факултет у Београду прва је установа у Србији у којој су школовани лекари. Факултет је основан 1920. године, а до тада је Србија имала лекаре искључиво захваљујући страним школама. Најпре су у 19. веку долазили странци који не само да су у Србији због недостатка конкуренције лако налазили посао, већ су врло брзо добијали и високе функције, али на самом почетку нису били добро прихваћени у народу који је више веровао надрилекарима.
Како се развијала медицина, тако је и поверење у лекаре расло, а до оснивања Медицинског факултета у Београду велики број људи из Србије школовао се на европским медицинским факултетима. Када се јавила идеја да се развије домаћа школа, било је и много противника који су говорили да нема довољно стручног кадра који би предавао ни учила и да не треба улагати новац када се образовање може стећи и на другом месту.
Међутим, факултет је основан захваљујући великом залагању пре свега Милана Јовановића Батута и Војислава Суботића, а годину дана касније отворена је и прва школа за медицинске техничаре. Рад Медицинског факултета почео је предавањем из анатомије професора Ника Миљанића, а први студент који је завршио овај факултет био је Илија Ђуричић, професор физиологије, један од оснивача Ветеринарског факултета у Београду и председник САНУ.
Изложба посетиоце води кроз детаље из биографија првих наставника на Медицинском факултету, фотографије, али и прва учила која су коришћена. На самом почетку недостајали су домаћи уџбеници па је удружење студената издавало уџбенике састављене од белешки са предавања, а према речима др Јелене Јовановић Симић, за многе области су сачувани. До оснивања факултета једини медицински предмети у Великој школи били су судска медицина, коју су слушали правници, и хигјена коју су слушали студенти природних и техничких наука.
Првим медицинским уџбеником у Србији се сматра уџбеник судске медицине из 1865. године, др Аћима Медовића, намењен не студентима већ правницима који у току студија нису имали овај предмет. Прва медицинска књига у Србији појавила се нешто раније, 1826. године, када је Јован Стејић превео књигу берлинског професора Кристофа Хуфеланда о продужењу живота под називом ”Макровиотика”.
Осим првих књига и уџбеника, могу се видети и први медицински радови, а ауторка изложбе наглашава да се као што је случај са књигама и неколико радова може назвати првим, у зависности од тога шта се подразумева под првим радом, да ли писани на страном језику или објављени у Србији. Први оригинални научни рад била је докторска дисертација Константина Пеичића, коју је писао на латинском и одбранио у Пешти, а на српски је превео исте 1830. године. Први научни медицински рад написан на српском језику и објављен у Гласнику Српског ученог друштва, једином научном часопису у Кнежевини Србији, био је рад Владана Ђорђевића из 1872. године.
Владану Ђорђевићу, као аутору закона из 1881. године веома значајног за медицину, једном од оснивача Српског лекарског друштва, аутору првог експерименталног рада у медицини и оснивачу првог медицинског часописа у Србији, посвећен је посебан део изложбе. Захваљујући закону чији је он аутор, основана је Општа државна болница, прва болница у Србији која се може поредити са данашњим. До тада су, као и у другим европским државама, болнице биле намењене искључиво сиромашнима који немају новца за приватне лекаре. Оснивање болнице означавало је и почетак грањања медицине на различите области, а изложба прати њихов настанак уз биографије оснивача, податке о првим институтима, али и инструменте који су се користили у различитим медицинским гранама од стоматологије до патологије.
Својим оригиналним идејама истичу се Атанасије Пуљо и Петар Радовић. ”Балканска метода”, коју је Пуљо развио у области максилофацијалне хирургије за време балканских ратова, призната је у свету, а новина коју је увео била је да се најпре фиксира прелом виличних костију, а тек онда се приступи санацији меких ткива лица. Пионирски подухват у области гинекологије Петра Радовића била је једна од првих идеја о сурогат материнству. На конгресу у Сиднеју 1967. године Радовић је први изнео идеју о ембриотрансферу, а три године касније је конструисао и патентирао први инструмент за ове схврхе.
Тешке друштвене услове у којима се развијала медицина прве половине 20. века осликавају биографије значајних лекара које откривају да су најчешће до практичних примена знања долазили у ратовима, али и случај Драге Љочић, прве жене у Србији која је била доктор медицине. Студије, које је за време Првог српско турског рата прекининула како би учествовала као лекарски помоћник, завршила је у Цириху, а након тога је радила у Општој државној болници у Београду. Била је прва жена у Српском лекарском друштву, из ког је иступила 1919. године незадовољна због незалагања Друштва да радна права буду једнака за жене и мушкарце лекаре.
