Povodom CPN tribine ”Homeopatija, medicina na stranputici?” koja je izazivala kontroverze i pre nego što je 22. septembra održana u Velikoj sali SKC
Tekst: Slobodan Bubnjević
Ilustracija: Sanja Bošković
Evo jedne teme koja je izazivala kontroverze i pre nego što je najavljena. Naime, Centar za promociju nauke u četvrtak, 22. septembra, u 19 časova, u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra, organizovao je CPN tribinu „Homeopatija, medicina na stranputici?“, sa idejom da stručnjaci iz raznih oblasti tom prigodom razgovaraju ima li nauke u homeopatiji.
Na tribini su učestvovali: dr Zoran Radovanović, epidemiolog i predsednik Etičkog komiteta SLD; dr Miloš Bajčetić. Institut za histologiju, Medicinski fakultet u Beogradu; dr Goran Knežević, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu. Moderator tribine bio je Slobodan Bubnjević, urednik časopisa Elementi u Centru za promociju nauke.
U okviru, inače, izuzetno posećenog programa CPN tribina, prethodnih godina obrađivane su iz meseca u mesec svakojake teme, od ljudske spoznaje i života izvan Zemlje do migracija i istorije mitova – sve one za koje se građani zanimaju, a moderna nauka i sveukupno ljudsko znanje imaju neke moguće odgovore, ili pak neke nove načine razmišljanja, i to bez obzira da li su ih domaći mediji već prepoznali ili nisu.
Uz činjenicu da publika rado i u velikom broju dolazi na ove događaje u Veliku salu SKC-a, u Centru su sa posebnom pažnjom kroz ovaj program otvarane teme o pseudonaukama, rasprostranjenim zabludama, sujeverju i nenaučnom mišljenju. Tako se pred više nego zahvalnom beogradskom publikom razgovaralo i o HAARP-u, o astrologiji, antivakcinalnom lobiju, kao i čitavom tom spektru društvenih iracionalnosti.
O homeopatiji, međutim, nije nikad. I ne samo to – homeopatija koja se kritički analizira iz perspektive nauke zapravo nikada nije bila tema nekog većeg javnog događaja, otvorenog za građane. U Beogradu se, sa druge strane, a slično je i u drugim većim gradovima, bar jednom mesečno organizuje propagadni događaj koji afirmiše homeopatiju, gde se nauka i medicina pojavljuju samo kao statisti koje tokom predstave neko neprimetno izvede van scene.
Ustanove koje su tradicionalno okrenute ka nauci teško nalaze podršku da o ovoj temi otvoreno govore i stoga, mnoga su pitanja nerazjašnjena. Pre svega, na čemu se homeopatija zaista zasniva? I šta je uopšte? Kako je ova metoda ušla u regulativu i da li to zaista ima podršku naučnika? Da li svi oni koji drže homeopatsku praksu smeju da se bave lečenjem? Koliko je šarlatana, a koliko lekara u ovom poslu? Koliko su homeopatski preparati bezbedni?
I najvažnije, da li vam homeopatija može pomoći?
Na neka od pitanja nauka ima nedvosmislen i jasan odgovor. Tako su, na primer, brojni svetski i domaći mediji u februaru ove godine preneli rezultate jedne opsežne australijske studije koja je pokušala da konačno ustanovi da li je homeopatija uopšte delotvorna i ako jeste, na koje bolesti deluje.
U studiji koju je sproveo Nacionalni savet za zdravlje i medicinska istraživanja (NHMRC), istraživači sa Univerziteta Bond analizirali su 176 pojedinačnih kliničkih studija o efektima homeopatske terapije sprovedenih poslednjih godina širom sveta. Analiza obuhvata dejstvo homeopatskih lekova na čak 68 različitih oboljenja, a rezultati su poražavajući za zagovornike ove alternativne medicine – homeopatija ni na koji način ne pomaže u lečenju ni jedne jedine od ispitivanih bolesti.
Mada je australijska studija izazvala značajan potres u inače prema homeopatiji blagonaklonoj javnosti, ona je samo još jedna u nizu velikih, sistematskih medicinskih analiza – poput studije iz 2005. na Univerzitetu Ekseter ili Lansetove analize na 110 kliničkih testova iz 2005. godine – koje pokazuju da se dejstvo homeopatije ne razlikuje od takozvanog placebo efekta. Nakon javnog saslušanja koje je u aprilu 2015. sprovela moćna američka Služba za hranu i lekove, FDA, od proizvođača se zahteva da homeopatski lekovi budu jasno obeleženi i označeni kao neefikasni u lečenju.
Homeopatija je alternativna medicinska praksa zasnovana na idejama nemačkog lekara Samjuela Hanemana (1755–1843). Nezadovoljan agresivnom medicinom svog doba, koja je uključivala puštanje krvi i metode koje danas malo ko ne bi poistovetio sa mučenjem bolesnika, Haneman je smislio princip similia similibus curentur, da se slično leči sličnim i predložio da se bolesnicima daju izuzetno razblaženi rastvori supstanci koje bi inače izazvale bolest.
Homeopatski pristup je stekao silnu popularnost poslednjih decenija, a zagovornici homeopatije rado ističu da se ovom metodom danas navodno leči 200 miliona ljudi, kao i da su na Zapadu osnovane posebne klinike i akademije gde se homeopate usavršavaju.
Nudeći nadu onim ljudima kojima medicina trentuno ne može pomoći, homeopatija je najdalje otišla od svih kvazinauka danas – okupila je posvećene poklonike, obezbedila dozvole za distribuciju preparata, stekla medijsku podršku, pa čak privukla medicinski kadar, mahom među lekarima koji su iz ko zna kojih razloga odustali od karijere u struci.
Srbija je već dugo na homeopatskim lekovima – ovi preparati se legalno prodaju, specijalizovane klinike uslužuju na hiljade bolesnika, homeopate su organizovane u udruženja i sekcije, imaju podršku jednog broja stručnjaka i donekle jednog dela medija, a kao što je rečeno, o tome se nigde javno kritički ne razgovara.
Na drugoj strani, homeopatija ima silnih muka da pribavi iole značajnije dokaze da je zaista delotvorna u lečenju. Zato se toliko neprekidno vrti oko lako prijemčiviih opštih mesta o harmoniji i ravnoteži, a fizički osnov svojih terapija razblaženim rastvorima zasniva na teško uverljivoj ideji o tome da, na primer, voda pamti.
Međutim, to već dugo nije centralno pitanje za one koji homeopatiju praktikuju – homeopatske klinike se pokazuju kao odličan preduzetnički poduhvat. Za homeopatiju nisu potrebna izuzetno skupa klinička i farmakološka istraživanja, preparati se lako dobijaju – veći deo rastvora ionako proizvodi javni vodovod. Kadrovi su još dostupniji – ne studiraju godinama i ne uavršavaju se decenijama na skupim univerzitetima, u boljem slučaju, homeopate završavaju višenedeljni kurs nekog od homeopatskih udruženja (jedno udruženje postoji i kod nas u Novom Sadu). U gorem slučaju, iznajme kancelariju sa kaučem i foteljom i otvore praksu bez ikakve prethodne edukacije.
Zahvaljujući snažnoj propagandnoj mašineriji i čak, podršci vlasti u nekim evropskim zemljama, homeopatsko tržište je ogromno i u neprekidnom rastu. U Americi se godišnje potroši više od 6,5 milijardi dolara na razne biljne i homeopatske preparate, a samo najveće homeopatske kompanije zarade 300 miliona dolara godišnje. Homeopatsko tržište u Velikoj Britaniji gde posluju Boiron, Veleda i Vilson zarađuje oko 230 milina funti, a u Francuskoj i Nemačkoj po 470 miliona evra.
Proizvodnja homeopatskih lekova je prerasla u ekonomski snažnu industriju rastvora, koji, ako i nemaju ništa konkretno, sadrže nadu u izlečenje. Paradoksalno, to je vrlo racionalan motiv da se i lekari, a pre njih zdravstvene vlasti i osiguravajuća društva, ne protive njihovom korišćenju – ako i nemaju nikakav učinak, ne nanose ni direktnu štetu bolesniku. Nema istraživanja koje će reći da nada u izlečenje nije faktor oporavka.
Na kratak rok ni vlastima to ne može da šteti – mada su homeopatske prakse često u sivoj zoni, nekakav porez se i tu ubire, a ostvaruju se i izvesne uštede u sistemu javnog zdravlja. Sam po sebi, placebo efekat smanjuje pritisak i troškove zdravstvenih ustanova. Ako ništa drugo, homeopatija ako ne može druge, uvek može da izleči onu bolest koja ne postoji, hipohondriju.
Najrevnosniji kritičari homeopatije su najpre ljudi koji su sa ovom metodom u nekoj prilici izgubili novac, ali pre svega vreme, ono koje za neke terapije može biti presudno, kada nakon uzaludnih homeopatskih tretmana nije delovao placebo efekat, a njihovo zdravstveno stanje se pogoršalo, pa su se obratili konvencionalnom lekaru.
Zanimljivo je da su i crkve među snažnim kritičarima homeopatije, dok pojedini bogoslovi poput Vladimira Dimitrijevića kod nas u homeopatiji vide i okultni karakter, ne razlikujući je od vradžbina. Naučnici pak, a posebno oni koji su upleteni u svakodnevni rad sa najtežim bolesnicima kojima je neophodna istinska medicinska nega, sa rezignacijom odmahuju rukom na diletantizam koji zagovornici homeopatije ponekad pokazuju u promociji svojih metoda.
(VIDEO) CPN tribina
Homeopatija, medicina na straputici?
Četvrtak, 22. septembar, 19 časova
Velika sala SKC / Ulaz slobodan
Učesnici:
- dr Zoran Radovanović, epidemiolog i predsednik Etičkog komiteta SLD
- dr Miloš Bajčetić, Institut za histologiju, Medicinski fakultet u Beogradu
- dr Goran Knežević, Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu
- Predstavnik Sekcije za homeopatiju Srpskog lekarskog društva
Moderator:
- Slobodan Bubnjević, urednik časopisa Elementi, CPN