Представници Центра учествовали су крајем маја и почетком јуна на неколико сајмова и конференција у Кини. Своје утиске са ових путовања у неколико наредних текстова поделиће Добривоје Лале Ерић, руководилац Сектора за међународну сарадњу
Текст: Добривоје Лале Ерић
Наша прва, иницијална посета Кини започела је кратким летом до Истанбула и затим деветочасовним летом до Пекинга. Дуготрајно путовање до Кине оставља довољно простора за размишљање и припрему за оно што предстоји, поготово за некога коме није лако да утоне у сан током ноћно-дневног лета у сусрет излазећем Сунцу, нити да се упакује унутар поприлично уских седишта интерконтиненталне летелице. Ипак, лет до Пекинга, а поготово преко Истанбула, отвара бројне историјске, културолошке и концептуалне теме и оквире. Иако смо део програма који се реализује кроз званичну стратегију кинеске владе – Један појас, један пут – у глави су ми неминовне реминисценције и сећања на чувени ”Пут свиле”, барем онако како смо га замишљали и сањали читајући о авантурама Марка Пола и других европских пустолова.
Далеко смо од Марка Пола, рођеног на једном од најлепших острва наше некадашње државе, а још даље од времена када су незаустављива монголска времена продрла са Далеког истока и освојила територије до дубоко у тадашњу српску државу средине 13. века. Монголи су релативно кратко остали у нашем дворишту но у свом брзом повратку, изазваном унутрашњим сукобима и неутољеном номадском природом, свакако су у своју постојбину однели и нешто од наше културе и духа. Можда је то једна далека и танка инспирација која води и наше домаћине из Центра за размену и науке и технологије у жељи да развијају сарадњу и отварају разноврсне могућности са још даљим противницима својих средњевековних парњака.
Успутна станица нашег пута, међутим, престоница је Турске, земље и народа који су готово тачно два века касније заузели наше територије знатно трајније, задржавајући се неколико наредних векова на земљама за које нису ни могли слутити да ће бити називане као ”Западни Балкан”. Неодољива физичка сличност локалног становништва и већине од нас када их посетимо је и више него очигледна, а обично кулминира њиховим неприхватањем да нисмо ”од њих” и обраћањем искључиво на турском језику. Можда су и у праву, но шта би заправо било да се тој незаустављивој монголској најезди допала земља омеђена и испресецана Савом и Дунавом, Дрином и Моравама, Јадранским морем и Проклетијама, и свиме што је чинило наш 13. век? Део одговора ћемо можда пронаћи на једној од наших станица овде, у граду Хохоту којим доминира монументална статуа Џингис-кана, највећег од најмоћнијих како га многи доживљавају.
Авион се лагодно спушта на пространи пекиншки аеродром недалеко од огромне урбане структуре која свакодневно усисава у собе између 22 и 25 милиона становника – више од читаве СФР Југославије својевремено. Наши партнери нису посве сигурни на ком је месту по броју становника Пекинг унутар Кине… Шангај делује неприкосновено но неколико градова – од којих смо за неке чули а за већину не – ту су негде, који милион горе-доле, наши домаћини нису сигурни. Србија, као трећина Пекинга, нема проблем да преброји своје становнике јер се тај број већ пар деценија уназад неумитно смањује. Можемо ли ипак нашим кинеским пријатељима да понудимо нешто заиста иновативно, битно и другачије, а да од њих научимо како да се заиста развијамо и како да увећамо свој основни, прости број? Они, изгледа, мисле да можемо…