Истраживачи пронашли начин да, користећи соларну технологију, домаћинствима обезбеде воду за пиће; сада се надају да ће тако помоћи милионима којима је вода и даље тешко доступна
Фото: Pixabay
Текст: Ивана Николић
Према подацима Дечјег фонда Уједињених нација, УНИЦЕФ-а, данас скоро 800 милиона људи широм света нема приступ пијаћој води. Њих 800 милиона – што је сваки десети човек на планети Земљи – заједно проведу чак 200 милиона сати дневно одлазећи по воду до удаљених извора. Иако постоје начини да се контаминирана вода очисти, а из морске одстрани со, ове технологије су често скупе, неприступачне и захтевају превише енергије и времена, због чега су ван домашаја многих заједница.
Стога и не чуди да у последње време истраживачи широм света покушавају да створе другачију алтернативу милионима који немају воду за пиће. Један од успешнијих покушаја представљају и велики уређаји који личе на резервоаре (solar stills) и који користе енергију сунца да прљава или слана вода испари, а потом кондензују пару у безбедну, пијаћу воду. Међутим, овакви резервоари могу да произведу довољно воде тек за једну малу породицу. Зато су истраживачи са Универзитета у Тексасу, који се годинама баве овим проблемом, пронашли бољи начин – резервоару су додали нови материјал који убрзава процес евапоризације, и тиме ствара сву неопходну воду за једно просечно домаћинство. Тим из Остина се сада нада да ће се њихово решење показати као ефикасно и јефтино, чиме ће, како тврде, успети да помогну милионима сиромашних широм света.
Наиме, „традиционални“ соларни резервоар је попут посуде са црним дном која је напуњена водом и обложена чистим стаклом или пластиком. Црно дно посуде апсорбује сунчеву светлост и загрева воду тако да она испарава, остављајући за собом загађиваче, односно прљавштину. Водена пара се затим кондензује и улази у колектор. Међутим, главни недостатак ове методе јесте мала количина прерађене воде: комерцијалне верзије овог резервоара производе 0,3 литара воде на сат по једном квадратном метру површине прекривене водом. Једној особи је у просеку потребно три литра пијаће воде на дан. Како би једна мања породица имала довољно пијаће воде, потребан је резервоар величине отприлике пет квадратних метара.
Да би побољшао крајњи производ, тим са Универзитета у Тексасу је направио посебан хидрогел користећи смеше полимера које формирају 3Д порозну мрежу која упија воду. Потом су направили сунђер који подсећа на гел, користећи два полимера (PVA и PPy) и ставили их на површину воде у соларном резервоару. На овај начин добили 3,2 литара воде, а у намери да добију више, следећи пут су направили још бољи хидрогел: претходној смеши додали су још један полимер, хитосан, који јако привлачи воду. Соларни резервоар је сада, користећи нови хидрогел, дестиловао 3,6 литара воде на сат по метру квадратном, што је највећа стопа пречишћавања воде досад постигнута и око 12 пута већа количина од данашњих комерцијално доступних верзија.