Од старог Египта до данас, маjчино млеко се сматрало наjздравиjим начином исхране одоjчади. А када маjке нису могле – или нису хтеле – да доjе своjе новорођенче, прибегавало се другим опциjама коjе су хумано млеко повремено бацале у запећак
Текст: Ивана Николић
Илустрација: Ивана Бугариновић
Када jе пре извесног времена позната манекенка на друштвеноj мрежи Инстаграм обjавила фотографиjу на коjоj доjи своjу ћерку у jедном салону док jе шминкаjу, истовремено су се огласили и поборници и противници доjења у jавности. Док су jе jедни хвалили, други су jе осуђивали уз обjашњење да jе доjење искључиво приватна ствар и да оно ниjе адекватно на jавном месту.
Неколико месеци раниjе слично jе урадила и једна млада глумица, а коментари испод њене фотографиjе су такође били подељени.
Слично jе, ако не и горе, са самом одлуком маjки о томе да ли ће доjити своjу бебу или не. Иако у Србиjи постоjи неколико инициjатива и кампања коjе промовишу и подржаваjу доjење, броjке су, ипак, разочараваjуће. Истраживање коjе су спровели Републички завод за статистику и Уницеф током 2017. године показуjе да се у Србиjи само 13,7 одсто беба у првих шест месеци храни искључиво маjчиним млеком. Поређења ради, таj проценат у скандинавским земљама иде до невероватних 90 одсто!
Случаj Србиjе, наравно, ниjе изолован, већ прати jедан негативан глобални тренд.
Док jе током 20. века отприлике 90 одсто деце доjено, у 21. веку таj проценат jе опао на око 42 одсто, тврде аутори студиjе Историjа исхране одоjчади (A History of Infant Feeding), обjављене у престижном часопису Журнал о перинаталноj едукациjи (The Journal of Perinatal Education). Они кажу да томе умногоме доприносе маркетиншке кампање коjе пропагираjу адаптирано млеко. Поред њих, неки од криваца су и лоше националне политике и закони коjи недовољно подржаваjу породиљско одсуство, али и слабо познавање ризика коjима су изложене недоjене бебе.
Британски престижни медицински часопис The Lancet (скалпел на енглеском jезику) у свом специjалном издању из 2016. године наводи да jе на глобалном нивоу доjење новорођенчади до прве године живота наjраспрострањениjе у подсахарскоj Африци, jужноj Азиjи и деловима Латинске Америке. Тврди се и да више од 80 процената новорођених беба добиjа хумано млеко, али да само половину њих доjе већ у првом сату живота (касна инициjациjа) – што jе важна препорука Светске здравствене организациjе jош из 1991. године.
У већини земаља проценат деце коjа искључиво сисаjу знатно jе испод 50 одсто, па jе неопходно да се стратегиjе о подршци доjењу прилагоде утврђеним обрасцима у свакоj поjединачноj земљи. Тако су у наjсиромашниjим земљама света уочени касна инициjациjа и ниске стопе искључиво доjених беба, па су то уjедно и наjвећи изазови са коjима ове земље треба да се суоче.
У земљама са средњим и високим приходом, са друге стране, изазов jе кратак период искључивог доjења новорођенчади. Ипак, ове две групе земаља су успеле да од 1993. до 2013. године подигну проценат искључиво доjених беба на 35 одсто (0,5 одсто сваке године).
Светска здравствена скупштина, главни орган одлучивања Светске здравствене организациjе, поставила jе себи 2012. године, на свом 56. заседању, амбициозан циљ – да се до 2025. године повећа стопа искључивог доjења беба до шест месеци старости на барем 50 одсто.
И док jе хумано млеко неоспорно наjбољи начин исхране одоjчади, у неким случаjевима оно jе морало да буде замењено мање добром алтернативом. У ситуациjама када су маjке умирале по порођаjу, када њихов сталеж то ниjе фаворизовао или када нису имале млека, од старог Египта, Грчке и Рима, преко просветитељства и ренесансе па до данашњих дана, три су наjзначаjниjе замене за хумано млеко: доjиља коjа ниjе биолошка маjка, храњење на флашицу и адаптирано млеко (формула).
Доjиља коjа ниjе биолошка маjка
„Жена коjа доjи туђе дете“ на позорницу историjе ступа у 20. веку пре нове ере, све до 20. века нове ере. Током овог временског периода доjење од стране доjиље коjа ниjе биолошка маjка прешло jе пут од потребе до избора. Тако jе постало и добро организована професиjа регулисана уговорима и законима. Иако jе током средњег века и ренесансе на овакав вид исхране детета гледано са неодобравањем, оно jе постојало све док ниjе настала флашица за храњење беба.
Током 20. века старе ере, у Израелу се доjење сматрало верском обавезом. Ипак, доjење ниjе увек било могуће, што због проблема са лактациjом што због смрти маjке. Неуспешна лактациjа jе чак пронашла своjе место у наjраниjоj медицинскоj енциклопедиjи The Papyrus Ebers из Египта, коjа jе настала око 1550. године пре нове ере. Захваљуjући писаним изворима из тог времена данас се поуздано зна да jе у Египту доjење беба од стране доjиља био примаран начин исхране одоjчади чиjе маjке нису имале млека.
У староj Грчкоj, у 10. веку старе ере, жене вишег друштвеног статуса су често имале своjе доjиље, коjе су временом успеле да заузму одговорну улогу у друштву, па и да имају ауторитет над робовима.
На врхунцу моћи Римског царства, негде између 300. године пре Христа и 4. века нове ере, доjиље су склапале уговоре да хране напуштену децу – наjчешће нежељену женску одоjчад, коjу су касниjе jефтино куповале богате породице да им служе као робови. Наравно, и саме доjиље су биле робови, и имале су обавезу да хране децу до њихове треће године.
Од првог до четвртог века нове ере почињу да се jављаjу списи о томе какве квалификациjе треба да има доjиља коjа ниjе биолошка маjка (Соран из Ефеса, Гален из Пергама и Ореибасиjус). Иако се слични списи поjављуjу и током средњег века, управо су у том временском периоду почела да се артикулишу противљења овим доjиљама, уз обjашњење да оне доjењем на одоjче пребацуjу своjе физичке и психолошке карактеристике. Тако jе на доjење поново почело да се гледа као на свету дужност коjу свака маjка мора да испуњава.
Неодобравање ове праксе наставило се и у периоду ренесансе, али jе, упркос напорима, остало наjбоља алтернатива за одоjчад чиjе маjке нису могле да доjе. Баш тада, ова пракса се устоличуjе у праву, добро организовану и добро плаћену професиjу, коjом су се наjчешће бавиле сиромашне жене. Оне би прво родиле своjе дете, потом би га оставиле и почеле да траже запослење као доjиље. Тако су, на пример, у Францускоj, жене коjе су хтеле да се баве овим послом биле регистроване на општинским бироима рада, а прописи су их обавезивали да прођу комплетну медицинску проверу. Могле су да почну да раде као доjиље тек пошто би њихово дете напунило девет месеци.
Велики, ако не и пресудан утицаj на то да ли ће маjка доjити имала jе и припадност друштвеноj класи. Припаднице аристократиjе су тако веома ретко доjиле: осим што ниjе било модерно, оно jе, сматрале су маjке, имало лош утицаj на њихов изглед и фигуру. Такође, уколико би доjиле, не би могле да носе гардеробу коjа jе у то време сматрана друштвено пожељном, а не би могле ни да редовно присуствуjу друштвеним активностима или да иду у позориште.
Супруге трговаца, адвоката и лекара такође нису доjиле jер jе било jефтиниjе запослити доjиљу него жену коjа би водила рачуна о канцелариjама њихових мужева и о целокупном домаћинству док оне доjе и негуjу децу.
Већ краjем 18. века долази до веома важне промене коjа ће обележити и наредни, 19. век: пракса коришћења доjиља улази у животе сиромашниjих, радничких породица. Разлог jе jедноставан – са индустриjском револуциjом породице из руралних долазе у урбане области, где их дочекуjу ниске наднице и високи трошкови живота. Тако и жене почињу да раде и финансиjски доприносе – науштрб доjења и одгаjања одоjчади. Оне своjу децу предаjу наjчешће сиромашним сељанкама коjе су, по закону, морале да имаjу дозволу за рад. Иако су морале и да приjаве сваки случаj смрти детета коjе чуваjу, закони су нашироко игнорисани, а стопа смртности одоjчади била jе велика.
А онда jе, у 19. веку, ова пракса замењена изумом – флашицом, али jе доступно постало и животињско млеко. До 1900. године доjење од стране небиолошке маjке потпуно jе ишчезло.
ЧИЊЕНИЦЕ О ДОЈЕЊУ
Деца коjу доjе дужи временски период имаjу нижу стопу инфективног морбидитета и смртности, мање шансе да развиjу денталне малоклузиjе и интелигентниjа су од деце коjа нису доjена или су доjена краћи временски период. Ова неjеднакост нестаjе у касниjем животном добу. Све jе више доказа коjи потврђуjу да доjење може да штити од добиjања на прекомерноj тежини и диjабетеса касниjе у животу.
И маjке имаjу користи од доjења. Оно може да спречи развоj рака доjке, може да повећа размак између две трудноће, и може да смањи ризик од диjабетеса и карцинома jаjника. У земљама са високим приходом краћи су периоди доjења него у земљама са ниским и средњим приходом. Ипак, чак и у ове две последње групе земаља само 37 одсто беба млађих од шест месеци искључиво сиса. Промоциjа доjења jе jеднако важна и у богатим и у сиромашним земљама.
Процењуjе се да повећање стопе доjења може сваке године да спречи смрт 823.000 деце и смрт 20.000 жена од канцера у свету. Налази студиjа рађених уз помоћ модерних биолошких техника показуjу да jе маjчино млеко своjеврстан персонализован лек за свако одоjче. Истраживања повезуjу пад стопе доjења у Сjедињеним Америчким Државама са озбиљним здравственим проблемима, попут атопиjе, диjабетеса и дечjе гоjазности. Док доjење спречава разна обољења, многе студиjе тврде да су управо адаптирана млека повезана са њиховим настанком.
Храњење на флашицу
Поред доjиље коjа ниjе била маjка, постоjе докази да су се у стара времена за храњење одоjчади користиле посуде различитог облика и величине (глинене посуде-хранилице из 20. века старе ере пронађене су у гробовима новорођених беба). О необрађеним флашицама и проблемима са њиховом хигиjеном много се писало у периоду Римског царства, средњег века и ренесансе. Ипак, тек jе са индустриjском револуциjом дошло до поjаве обрађене, хигиjенске флашице за храњење.
Посуде из коjих се животињско млеко давало бебама биле су направљене од дрвета, керамике или рогова краве. Тако се, на пример, у средњем веку за израду флашице наjвише користио избушени крављи рог, да би до почетка 18. века посуде за храњење биле прављене од сребра и калаjа.
Период од 16. до 18. века у Европи jе обележио pap boat, посуда чиjи су се краjеви спаjали правећи шпиц, подесан за прислањање на уста одоjчади. Наjчешће jе коришћена за храњење беба попаром, коjа jе представљала суплемент животињском млеку, поготово код беба коjе су спориjе напредовале.
Међутим, наjвећи проблем са свим посудама за храњење одоjчади у овом периоду било jе то што су се веома тешко чистиле. Почетком 19. века коришћење прљавих посуда за храњење, као и неадекватно чување млека и немогућност његове стерилизациjе, довели су до тога да чак jедна трећина све деце храњене на оваj начин премине током прве године живота.
Средина 19. века доноси напоре да се усаврше и флашица и цуцла, а они су брзо уродили плодом: са првом стакленом почиње ера модерних флашица за млеко. Прве такве произведене су 1851. године у Францускоj, и имале су поклопац за цуцлу и иглу од слонове кости на месту где улази ваздух како би се регулисао проток млека. Ипак, и поред ових побољшања, средином 19. века у Францускоj jе jош било популарниjе хранити бебе кашиком или их стављати да сисаjу директно од животиње. Краjем века, 1896. године, у Енглескоj jе направљена jедноставниjа флашица у облику чамца чиjи jе jедан краj био отворен. Убрзо jе постала веома популарна и у продаjи се могла наћи све до касних педесетих година 20. века. Цуцле су тада почеле да се праве од коже и убрзо су замениле дотадашње израђиване од плуте. Прва индиjска гумена цуцла за флашицу поjавила се 1845. године. Иако су те прве гумене цуцле биле одурног мириса и укуса, усавршене су до почетка 20. века.
Сада када су на позорницу историjе ступили модерна флашица за храњење, усавршена цуцла, и када jе животињско млеко постало лако доступно, а храњење од стране доjиље не-маjке готово сасвим напуштено, овакав начин исхране одоjчади чиjе маjке не доjе постао jе веома модеран избор. Медицинска наука могла jе да се посвети усавршавању хране за бебе – нечему што ће се ускоро звати формула, адаптирано млеко или дохрана за бебе.
ДРУШТВЕНА КЛАСА И ДОЈЕЊЕ
Да ли постоjи веза између припадности одређеноj друштвеноj класи и одлуке да ли ћете доjити бебу или jе хранити адаптираним млеком? Даниjел Дукет, професорка социологиjе са америчког Државног универзитета Калифорниjа, у свом тексту Rethinking the Importance of Social Class, How Mass Market Magazinеs Portray Infant Feeding (Промишљање значаjа друштвене класе, Како часописи намењени широкоj потрошњи говоре о доjењу) из 2012. године, тврди да повезаности и те како има.
Дукет jе спровела анализу садржаjа трогодишњих издања четири америчка часописа коjи пишу о трудноћи и подизању деце. Њена студиjа се бавила порукама коjе ови часописи упућуjу мамама и будућим мамама. Од укупног броjа обjављених текстова у сва четири часописа, 46 одсто препоручуjе доjење, 28 одсто промовише или дискутуjе о искључивом храњењу млечним формулама (адаптираном млеку), а 32 одсто поставља оба као jеднаке опциjе.
Дукет jе убрзо увидела да начин обраћања часописа и фаворизовање доjења, односно адаптираног млека, зависе од тога коjим се друштвеним слоjевима ови часописи обраћаjу. Тако су жене припаднице радничке класе охрабриване да прекину са доjењем и пређу на адаптирано млеко раниjе него жене коjе припадаjу средњоj и вишоj класи. У часописима намењеним женама ниже класе било jе много више реклама о адаптираном млеку, али и далеко мање информациjа о бенефитима маjчиног млека и доjења.
Укратко, литература намењена женама нижег имовинског стања као да jе поручивала: „Честитамо уколико можете да доjите“, истовремено приказуjући адаптирано млеко као jеднако добру, ако не и бољу верзију хуманог млека, зато што садржи суплементе коjе њихово млеко нема. Дукет каже: „Чини се да ови популарни часописи показуjу неповерење према урођеноj могућности маjке припаднице радничке класе да доjи, док кажу да тело маjки из виших класа има супермоћи.“ За ове часописе, маjке из нижих класа мораjу да додаjу суплементе исхрани своjе деце (адаптирано млеко), jер се не хране довољно добро да би њихово млеко имало све што jе потребно, док богатиjе маjке то не мораjу, jер могу да приуште здравиjу, органску храну.
„Сви ови примери показуjу да извори масовних медиjа активно раде против напора сектора jавног здравља да повећа стопу доjења“, тврди Дукет.
Адаптирано млеко
Прве хемиjске анализе млека хуманог и животињског порекла почеле су да се врше у 18. веку. Тако jе 1760. године Жан Шарл Десесар обjавио Расправу о физичком васпитању деце, где jе упоређивао састав хуманог млека са крављим, овчjим, магарећим и козjим, и закључио да jе маjчино млеко наjбоља храна за одоjчад.
Како jе маjчино млеко сматрано наjвишим идеалом, многи научници су покушавали да направе адекватну замену тако да она буде што jе могуће сличниjа маjчином. Први коjи jе то успео да уради био jе хемичар Jустус фон Либих 1865. године. Он jе развио, патентирао, и избацио на тржиште храну за одоjчад коjа jе прво била у течном стању, да би jе нешто касниjе направио у праху ради бољег чувања. Либихова формула састоjала се од крављег млека, пшенице, сладног брашна и калиjум-бикарбоната, и у то време jе сматрана наjбољом храном за бебе.
Следећи веома важан изум 19. века била jе презервациjа хране. Прво важно име jе Николас Аперт, коjи jе 1810. године изумео технику стерилизациjе хране у затвореним посудама. Након Аперта, 1835. године поjавио се Вилиjам Њутон, коjи jе направио евапорисано млеко, коме jе 1853. године Тексашанин Геjл Борден додао шећер, производ ставио у конзерву и почео да га продаjе као Eagle Brand Condensed Milk, коjи jе убрзо постао веома популаран бренд.
Пред краj века, 1885. године, Џон Б. Маjерлинг jе направио незаслађено кондензовано млеко, коjе су педиjатри топло препоручивали тридесетих и четрдесетих година 20. века.
Многи други комерциjални производи и формуле за храњење одоjчади настаjали су веома брзо, jедан за другим, након рекламирања Либихове хране и настанка евапорисаног млека. Тако jе до 1883. године постоjало чак 27 патентираних брендова хране за бебе. Нека од имена укључуjу Nestle’s Food, Horlick’s Malted Milk, Hill’s Malted Biscuit Powder, Mellin’s Food итд. Ова храна била jе веома jака и масна, али су jоj недостаjали важни састоjци попут протеина, витамина и минерала. Они су, временом, поjединачно додавани.
У тим првим годинама коришћење млечних формула jе директно повезивано са масовним умирањима беба и то током лета, када се млеко у флашицама кварило због високе температуре.
У периоду између 1890. и 1910. године фокус jе стављен на хигиjену и побољшање квалитета снабдевања млеком. До 1912. гумене цуцле за флашицу коjе су се лако чистиле постале су широко доступне, а многа домаћинства купују ледњак у коме се чувало млеко.
Већ током двадесетих година 20. века научници су почели да раде на прављењу формула без крављег млека, намењених деци коjа су на ово млеко била алергична. Прва таква немлечна формула поjавила се 1929. године и била jе базирана на соjином брашну.
У годинама и децениjама коjе су уследиле произвођачи су почели да рекламираjу своjе производе лекарима, па се до средине 20. века коришћење ове врсте беби хране сматрало провереном, познатом, популарном и безбедном заменом за маjчино млеко.
Последица ових, понекад и агресивних кампања био jе константан пад тренда доjења, коjи се задржао све до 1970-их, када су се jавили покрети за подршку и промовисање маjчиног млека. Међутим, већ 1988. године произвођачи адаптираног млека почињу да рекламираjу своjе прозводе директно jавности, што доводи до тензиjе између њих и медицинске струке, коjа jе сматрала да се тиме доjење jош више и лакше гура у запећак, потрошачи доводе у стање потпуне конфузиjе, а цене формула скачу.
Слично стање остало jе до данас – многи веруjу да перфидне маркетиншке кампање чине нажао доjењу као наjбољем начину исхране одоjчади. Поред тога, броjна истраживања потврђуjу штетност адаптираног млека по здравље деце, и тврде да могу да изазову три озбиљна обољења: атопиjу, диjабетес и гоjазност. Проблем са формулама jе и у томе што се њихов састав не мења како бебе расту, већ jе увек исти – за разлику од маjчиног млека коjе се мења са узрастом детета и прилагођава његовим нутритивним потребама.
Било како било, маjке коjе немаjу свог млека често немаjу бољи избор од адаптираног. Брзом престанку лактациjе умногоме доприносе умор, неспавање, исцрпљеност, нередовна и недовољна исхрана, као и стрес коjи jе неизоставан у првим данима па и недељама по рођењу детета. Да би се лактациjа одржала и поред тих проблема, потребна jе упорност маjке, али и помоћ и подршка околине – породице, патронажне сестре и удружења коjа пружаjу савете новим мамама.
Уз то jе, тврде стручњаци у Србиjи, неопходно и другачиjе законодавство коjе омогућава маjкама дуже одсуство са посла.
_________
Ивана Николић је дипломирала новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где тренутно похађа и Регионални мастер програм студија мира. Као стипендиста Еразмус Мундус програма Европске комисије, део студија провела је на Универзитету Гронинген у Холандији. Новинарством се професионално бави од 2014. године. ЦПН-у се придружила у октобру 2017.
_________
Чланак је изворно објављен у 13. броју часописа Елементи