И маjмун, лупаjући по тастатури, пре или касниjе би откуцао Хамлета, каже популарна математичка теорема Емила Борела из 1913. године
Текст: Милан М. Ћирковић
Другарица вам jе препоручила књигу, jедну од оних коjе се рекламираjу по fancy телевизиjским емисиjама – од врсте у коjима водитељи и гости обавезно нешто jеду, мада ниjе време ни ручку ни вечери – и без коjих постоjи реална опасност да испаднете глупи на забавама. (Не, наравно, ако jе нисте прочитали – та врста социjалне глупости одавно jе изумрла; наиме у оноj епохи, коjа многима делуjе удаљено попут перма или триjаса, кад су људи коjе срећете на забавама ишта одиста читали. Замислите само, постоjало jе то неко древно, примитивно доба у коме се веровало да социjална интелигенциjа (тм) ниjе у контрадикциjи са писменошћу и интелектуалним амбициjама. У нашем врлом новом добу, опасност прети из комплементарног угла: ако не умете да о књизи причате, блебећете, булазните, лаjкуjете и твитуjете иако jе нисте читали.) Књига носи наслов Нобеловци из вашег комшилука и у њоj се описуjу фантастични успеси сасвим обичних људи коjи би лако могли потицати управо из вашег суседства. Уколико се побуните дубоко истинитом – и добронамерном – тврдњом да у вашем комшилуку не живе нужно „обични људи“, чак и новинари ће разумети зачкољицу и упозорити вас да већина људи не мисли као ви. То, нажалост, ниjе последица некакве дубоке истине о друштву, вашоj околини или вама лично, већ аналитички проистиче из дефинициjе атрибута „обични“.
Ауторка поменутог бестселера, назовимо jе Х., успела jе да пронађе чак 20 добитника Нобелове награде коjи су и пре, а jедан броj њих и после, добиjања наjвећег светског научног признања живели типичним малограђанским животом, заливали своjу башту, испраћали децу у школу из приградских насеља, ишли на фудбалске или беjзбол утакмице, изводили пса у шетњу (или хранили и чешкали мачку) итд. Како jе то само фасцинантно! Зар не бисте очекивали потпуно супротно: да људи са таквим способностима живе или монашким животом предани знању или евентуално да се баве екстремним спортовима и авантурама у далеким и егзотичним краjевима? Што jе наjинтересантниjе, у многима од тих случаjева, њихова достигнућа су или дошла изненада и неочекивано, или су била призната у свету тек након што jе прошло више децениjа. Госпођица Х. не само да нам доноси нове и до тада непознате фактоиде коjима можемо заблистати у телефонским квизовима или на коктел-забавама, већ носи и инспиративну, уздижућу поруку: низакога ниjе све изгубљено, можда се и у вама криjу неслућене способности и таленти коjи само чекаjу погодан тренутак да експлодираjу – након чега ће одједном читав свет разумети ваш значаj.
Међутим, шта да радимо са jедном другом књигом, коjа носи сличан наслов Губитници из вашег комшилука? Ниjе ли она пођеднако фасцинантна из истих разлога као и претходна? Заправо, тим више, jер jе оваj пут ауторка, г-ђа Ф. пронашла не 20, него чак 220 случаjева људи коjи су живели идентичним свакодневним животом – а ништа значаjно нису постигли у животу и оставили су своjим наследницима само дугове. Нисте чули за ову потоњу књигу? Па ниjе никакво чудо – она се не налази ни на jедноj листи бестселера и прилично jе безбедно тврдити да се неће поjавити на њима докле год (А) буду постоjале листе бестселера, или (Б) планета Земља буде настањива, штогод jе од тога дуже. Она ниjе ни написана, мада би њено писање било далеко лакше од оне прве и захтевало би заиста голи минимум истраживања – што погодуjе потенциjалним ауторима, нарочито онима из новинарске бранше. Разлог због коjег ниjе написана jе очигледан: нико не сматра да би таква књига била читана или „читана“. Исти jе случаj са противчињеничном књигом коjа би била посвећена великанима науке коjи су свакако заслуживали да се краjем године сретну са шведским краљем, али су преминули пре него што jе револуционарни значаj њихових резултата схваћен (могла би носити назив 20 Нобеловаца спориjих од смрти или нешто слично морбидно, jер морбидност свакако доприноси доброj продаjи и честом лаjковању). По савршено адекватноj аналогиjи, овакве књиге би носиле депримираjућу (анти)поруку како, без обзира имате ли масу способности и талената, то ништа не помаже у судару са контингенциjом и случаjношћу коjе одиста управљаjу нашим животима, а са коjима упорно одбиjамо да се суочимо. (И са коjима смо и еволутивно неспремни да се суочимо, с обзиром да у животу ловаца и скупљача случаjност игра далеко мању улогу него у доцниjем цивилизованом животу.)
Одавно jе познато да би и маjмун лупаjући по тастатури пре или касниjе откуцао Хамлета – математичка теорема Емила Борела из 1913. године коjа jе добила много издања, верзиjа и референци у поп-култури. Последица овога jесте и да би у довољноj великоj групи маjмуна било довољно њих да створе сва велика дела светске књижевности, па и она за коjа jе додељивана Нобелова награда за књижевност (а и друге Нобелове награде, ако резултате схватимо као писане текстове у истраживачким часописима и научним монографиjама). Да ли то значи да маjмуни одиста имаjу скривене таленте достоjне наjвиших светских признања? Свакако не. Али значи да, као што jе Достоjевски своjевремено сугерисао, уколико неко кренуо да копа рупу пречника jедног метра довољно дубоко, пре или касниjе ће наићи на злато. У оноj мери у коjоj се награђуjе упорност и вредноћа, ствар jе савршено неспорна; у исти мах, не треба се заваравати причама о “jединственим способностима” или “несхватљивоj гениjалности” кад jе у огромном, можда и наjвећем, делу случаjева у питању случаjност, односно стохастичка природа света. Неки су то сасвим отворено признавали, за разлику од данашњих медиjа и jавних интелектуалаца. Средњевековни каталонски алхемичар и мистик Рамон Лул jе, по традициjи, конструисао уређаj коjи би производио случаjне низове броjева и слова, у коjима jе сматрао да ће пронаћи дубоке метафизичке истине. Ово jе вероватно била инспирациjа великом сатиричару Џонатану Свифту коjи jе у трећем делу славних Гуливерових путовања, подругљиво описао професора Велике академиjе Лагада коjи ствара “потпуно знање свих наука”, тераjући своjе студенте да непрестано окрећу точак механичке машине сличне Луловоj коjа не производи ништа до насумичне низове слова. На сличан начин нећемо ништа сазнати о истинским кретањима тржишта ако читамо податке о ценама акциjа или девизном курсу у дневним новинама; оно што видимо jесте тек насумична игра случаjности. То што се ту види jе jедино шум – технички говорећи, у питању jе тек вариjанса релевантне расподеле (онога што нас занима – дакле расподеле способности, креативности, богатства, цена, итд.).
Вариjанса jе потпуно фасцинантна поjава, не наjмање због тога што jе чак и веома образовани људи непрекидно бркаjу са неком реалном ствари, феноменом, сигналом. Ово jе оно што се у филозофиjи науке назива грешком реификациjе и веома jе честа поjава, посебно у областима коjе нису теориjски довољно утемељене. Наjчешћи механизам jе следећи: истраживачи уводе поjам X да би поjедноставили проблемску ситуациjу коjу испитуjу, а коjа би иначе била немогућа за анализу због своjе сложености. Увођење X-а у причу доводи до побољшаног разумевања целе ситуациjе, па и до повећаног интереса научне – а у неким случаjевима и лаичке – jавности за истраживани проблем. Како се X све чешће користи у радовима и расправама, све већи броj људи га схвата све озбиљниjе, тако да неприметно у други план бива потиснута, па и заборављена, чињеница да jе то конструкт раних истраживача, а не нешто што постоjи у самоj природи (или друштву). Коначно, X добиjа статус стварног феномена и о њему се почиње говорити сасвим независно од конкретног теориjског оквира у коме jе уведен.
Пре Дарвина се, тако, сматрало да jе таксономска подела живог света нешто стварно, независно од људских биолога (и наjчешће дато од Бога у буквалном смислу речи). Данас знамо да jе свака таксономиjа људски производ, те да само приближно успева да опише сву сложеност реалне земаљске биосфере и њених делова. Ово jе jедан од разлога због коjих се савремене методе, па и читаве дисциплине попут кладистике, дочекуjу са великим отпорима, jер се у jедном делу директно косе са традиционалном, реификованом таксономиjом. Епицикли коришћени од стране античких геоцентричних астронома попут Хипарха или Птоломеjа били су уведени као ad hoc средство за обjашњавање посматраних кретања планета; у касниjим средњевековним верзиjама геоцентричне космологиjе, они су били у потпуности реификовани и добили су статус ствари коjа постоjи у природи (као што данас знамо, потпуно погрешно). И даље се воде многе расправе на тему да ли “одиста” постоjи нешто као што jе IQ, односно коефициjент интелигенциjе, или jе у питању само артефакт наше анализе великог броjа психометриjских података коjи уистину описуjу ситуациjу одвише сложену да би се сажела у само jедан броj.
(Наравно, реификациjа теориjских концепата се често може показати савршено исправном. Уџбенички случаj су атоми, за коjе jе велики противник атомистичке теориjе, Ернст Мах, у полемици са Лудвигом Болцманом, тврдио да су чиста реификациjа. И Мах и Болцман су се слагали да ми никада нећемо моћи видети атоме или на неки други начин имати непосредан емпириjски контакт са њима. Насупрот Маху, Болцман jе инсистирао на томе да теориjе мораjу да ствараjу своjе концепте – и на известан начин дефинишу саму реалност – тако да jе за њега реално било управо оно што даjе наjбоље обjашњење познатих емпириjских података и резултата експеримената. Отуда његово чувено гесло »Ништа ниjе практичниjе од добре теориjе.« Ирониjом судбине и технолошког развоjа, неких осамдесетак година након дебате Болцмана и Маха, немачко-шваjцарски пар физичара Герд Биниг и Хаjнрих Рорер су у IBM-овоj лабораториjи у Цириху изумели скенираjући тунел-микроскоп коjим се данас рутински снимаjу поjединачни атоми. Реификациjа има много лица.)
Грешка реификациjе нарочито jе честа у срединама коjе имаjу низак ниво филозофске писмености, као што jе то случаj у нашим краjевима. Никад краjа откривању историjских “процеса” и “феномена” коjи нису ништа друго него реификоване илузиjе индивидуалних историчара, обично опседнутих тобожњом светлом прошлошћу до руба патологиjе. Митови коjима се служимо када покушавамо пронаћи обjашњење контингентних историjских догађаjа (“издаjа Вука Бранковића”) коjи уистину немаjу каузално обjашњење или jе оно недоступно, наjалармантниjи су и наjмалигниjи примери беспућа у коjе нас велики тренд реификациjе редовно одводи.