У својој књизи ”Зашто се нисте убили?“ психотерапеут Виктор Франкл писао је о искуству у концентрационом логору, одбрани од тешко подношљивих емоција и смислу живота
Текст: Данка Спасовски
Како бисте реаговали кад би вас неко питао „зашто се нисте убили“? Вероватно бисте били збуњени и изненађени, чак и ако имате осећања беспомоћности, тмурног сте расположења или размишљате песмистички. Управо ова реченица је творцу логотерапије Виктору Франклу помогла да сакупи грађу за своје иновације у области психотерапије: то питање је постављао клијентима а њихове одговоре користио је да им помогне да поврате смисао живота.
У књизи која на српском носи управо овај назив – „Зашто се нисте убили?“ (на енглеском „Man’s Search for Meaning“), а коју је написао за само девет дана, аутор је желео да мудрост стечену кроз сопствено искуство пренесе кроз главну тему његовог рада: тврдњу да смисао живљења постоји и да је циљ пронаћи га. Иако је наизглед књига о смрти, она садржи мноштво упутстава за самопомоћ у стресним ситуацијама. Према једној анкети, овај наслов се налази међу девет најутицајнијих дела свих времена.
Рођен у Бечу 1905. године, Виктор Франкл је докторирао медицину пре Другог светског рата. У периоду између два рата организовао је бесплатна психолошка саветовалишта за адолесценте у неколико европских градова. Његово залагање је било запажено кад је уочено да се током 1930. године није десило ниједно самоубиство међу младима у Бечу, где је Франкл имао саветовалиште. Иако је потицао из јеврејске породице, дочекао је нацистичку власт не напуштајући земљу: успео је да добије исељеничку визу за Америку, али је није искористио јер није желео да напусти своје родитеље.
У периоду између 1940. и 1942. године, био је начелник Неуролошке клинике у Бечу у којој су се лечили Јевреји. Доводећи сопствени живот у ризик, давао је лажне дијагнозе душевно оболелим пацијентима, како би их спасао од нациста који би их подвргавали еутаназији. Године 1942. Франкл, као и његова супруга и породица бивају ухапшени, депортовани у гето, а касније у концентрационе логоре Аушвиц и Дахау.
Одбрана од неподношљивих емоција
Франкл се у заточеништву, према сопственим речима, сусрео са “непопустљивом борбом за дневно следовање хлеба и голи живот”: описао је и објаснио многа душевна стања кроз која је пролазио он и остали логораши, илуструјући многобројним примерима понашања заточених и стражара. Као логораш број 119104, прошао је кроз многа осећања и размишљања, фазе психолошке адаптације својствене абнормалним условима у којима се налазио. Најпре се нашао у фази шока и радозналости, у којој људи још сакупљају информације о дешавањима, а доминантно осеаћње је изненађеност.
За њом следи фаза апатије, у којој су се логораши делимично адаптирали и створили неке рутине: оваква адаптација је у служби одбране од тешко подношљивих емоција – људско биће се од њих одваја, као да између свесности и осећања ствара заштитни зид. У тој ситуацији изостају саосећајност према другима, гађење и страх од језивих сцена у логору – да би психички преживео, логораш је морао да се емоционално дистанцира.
Живот тамо је толико неподношљив да га Франкл описује горим од кошмара – једном приликом је одлучио да не пробуди човека поред себе који је имао ноћу мору, јер је, како каже “никакав сан, ништа, ма како било страшно, не може бити страшно као логорска стварност у коју сам хтео да га вратим”.
Нешто пре ослобођења, тешко је оболео од тифуса, па ипак је, свестан опасности да због болести упадне у делиријум, ноћи проводио улажући вољу и напор да себе одржи у будном стању и тако преживи – у тим тренуцима је реконструисао белешке својих ранијих рукописа на комадићима папира којих се кришом домогао по логорским канцеларијама.
Сведочење монструозном поступању према људима учинило је да спозна неке нове доживљаје – шта све у човеку може изазвати осећање радости. Срећу и патњу је окарактерисао као релативне и позиционирао на скалу среће, односно скалу патње – упоредио је патњу с материјом у гасовитом стању: “Ако извесна количина гаса доспе у затворену просторију, он ће да је испуни потпуни једнолично без обзира на њену величину. Тако и патња потпуно испуњава човекову душу и свест без обзира на то да ли је трпљење велико или не”.
Франклову аналогију проширује и на срећу, и каже да и најмањи повод може проузроковати највеће весеље. Као пример наводи ситуацију приликом премештаја у други логор, где су заточеници били видно обрадовани (иако промрзли и уморни, физички потпуно депривирани) због чињенице да нови логор (и ново мучилиште) нема димњак – што је њима значило да их на том месту неће убијати и спаљивати.
Једном другом приликом, након завршетка рата, неко је пред Франклом прокоментарисао слику која приказује логораше како леже на даскама тупо гледајући у фотографа, рекавши да је призор језив. Он се прво изненадио реченицом, а затим је реаговао тако што је покушао да објасни саговорнику како нема ничег језивог у тој сцени: заправо, такви тренуци су приказивали одмор и предах од константног малтретирања, и рекао је да се ти људи на слици не осећају несрећно.
Сумирајући болно и тешко искуство логора, Франкл је изнео идеју да се и поред свих ужасавајућих дешавања, достојанство људскости да одржи свој унутрашњи свет не може уништити. „Човеку се може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут.“ То значи да човек и у најсуровијој ситуацији задржава могућност да изабере како ће се према њој односити. Франкл наводи да и трпљење има смисла, подједнако као и стварање и уживање – начин на који човек прихвата своје патње дају животу дубљи смисао.
Биће с одговорношћу
Након ослобођења, Франкл је поново засновао породицу и наставио с радом у области психотерапије. Године 1946. постао је председник Аустријског друштва психијатара, што је остао и наредних 25 година. 1950. године оснива Аустријско психотерапеутско друштво, чији је оснивач и први председник. Место професора на Бечком универзитету добија 1955. године, а од 1961. надаље ту функцију обавља и на више америчких факултета – Харварду, Даласу, Питсбургу и Станфорду. 1970 у Сан Дијегу отвара се катедра за логотерапију, а 1992. године група Франклових сарадника и чланова породице оснива у Бечу Институт “Виктор Франкл”.
Надовезујући се на психоанализу пре свега у интересовању за природу и третман неуроза, Франкл се већим делом ослонио на егзистенцијализам, и креирао једну форму егзистенцијалне анализе. Принципи терапије које развија удаљавају се од психоаналитичког приступа најпре по томе што се усмеравају на будућност, а мање на прошлост.
На свом професионалном путу сусретао се и сарађивао с Алфредом Адлером, Вилхелмом Рајхом, Гордоном Олпортом. Франклове тезе инспирисане су многим учењима, још од будиста, преко стоика па да његових савременика егзистенцијалиста. Може се рећи да је он један од заступника хуманистичке оријентације у психологији – човека сматра бићем с одговорношћу коме, уколико има неке психичке тегобе, стручњак треба помогне у проналажењу решења и увиђању смисла, а не тако што ће га посматрати као болесног и тежити да га „излечи“: „Аналитичар који се не зауставља пред истинским вредностима (анализанта), већ хоће да настави са својим раскринкавањем само одаје потцењивање духовних тежњи другог“.
Појам слободне воље често делује као да је илузија: не можемо да бирамо кад, где и у којим околностима ћемо се родити, нити можемо да много да утичемо на окружење или групе којима припадамо. Ипак, Франкл сматра да људско биће увек има могућност избора – без обзира на степен угњетавања људи су слободни да „изаберу свој став у датој целини околности“. Његова оријентација ка егзистенцијализму била је под утицајем Кјеркегора, Јасперса и Хајдегера. Међутим, за разлику од других егзистенцијалиста, Франкл није песмистичан и сматра да је људско биће способно да превазиђе невоље и проблеме.
Придавање одговорности човеку он изражава кроз „категорички императив логотерапије“ који гласи: „Живи тако као да сада живиш по други пут и као да си први пут правио грешке које би и сада могао да направиш!“ Служећи се искуством из логора, Франкл човека задужује и обавезује одговорношћу поступања и доживљавања, и закључује: „…гасне коморе у Освјенциму (Аушвиц) је створио човек; али је човек такође био онај који је у те коморе улазио усправно, с молитвом Господњом или са Shema Yisrael на уснама“.
Потрага за смислом
Своје принципе о трагању за смислом Франкл је уградио у своју психотерапеутску технику, коју неки аутори сматрају и трећом бечком школом психотерапије, уз психоанализу и индивидуалну психологију. Термин “логотерапија”(назив потиче од грчке речи “логос” што значи смисао) Франкл је користио први пут још 1926. године, приликом излагања на конгресима у Берлину, Дизелдорфу и Франкфурту.
Логотерапија се заснива на три филозофска и психолошка концепта: то су слободна воља, трагање за смислом и смисао живљења. Ова начела Франкл је стављао у однос са три димензије човековог бића – телесном, психичком и духовном, и у три вида испољавања: кроз стваралачког човека, доживљајног човека или оног који трпи (трпљење, кривица или смрт). Сматрао је да губитак смисла, обесмишљеност воде у ноогену неурозу (од грчке речи „ноус“ што значи дух), неурозу изазване егзистенцијалним вакуумом у људском животу, а да је адекватан одговор на њих егзистенцијална анализа и логотерапија. Смисао се може докучити на један од три начина: кроз делатност – рад, љубав или посвећеност, или кроз патњу – трпљење. Сама потрага за срећом и императив њеног проналажења који доминирају у модерном друштву не воде добром – Франкл напомиње да је управо унутрашња напетост та која претходи и у коначници води проналажењу смисла.
Западно друштво двадесетог века Франкл карактерише као друштво колективне неурозе, усмерено на постигнуће, промовисање успешних, срећних и младих људи. Сматра да се вредност људске јединке често одређује кроз његову корисност за друштво, и прави паралелу с Хитлеровом владавином, у којој су многе болесне, старе или особе с инвалидитетом биле убијене “из милости”, због тога што су сматрани “бескорисним” за функционисање заједнице. Франкл сматра да су у модерном друштву базичне вредности људског бића магловите и нејасне.
Логотерапијски појмови операционализовани су шездесетих година прошлог века у облику теста Скала смисла живота (ПИЛ – Тхе Пурпосе ин Лифе Тест), па се њиме могу испитати присуство животних циљева, ентузијазам, смисленост живота, индивидуална одговорност, слобода одлучивања, придавање вредности животу, уочавање позитивних ствари, присуство самоубилачких размишљања, осећање контроле над животом, садржајност дневних активности и сродни појмови. Логотерапијски приступ је сасвим индивидуализован – сваки појединац иде ка свом смислу, који је у динамици и током животног века пролази кроз разне фазе и мења се.
Једна од познатијих и доста коришћених техника коју је развио Франкл у оквиру логотерапије зове се “парадоксална интенција” и односи се на то да особа у мислима намерно изазове мисао или радњу која изазива страх. У случајевима неуроза где се постоје тзв. антиципирани (унапред очекивани) страхови, као што су фобије и опсесивно-компулзивне неурозе, ова техника се показала као делотворна, и примењује се и у другим врстама терапија.
Пола века након избављења из логора, Франкл је преминуо у Бечу 1997. године. У част великом мислиоцу и свом деди, његов унук Александер Весели је 2010. године снимио документарни филм “Виктор и ја”.