Да ли је бол заиста неопходан, можемо ли га заменити нечим мање болним и која је његова улога у еволуцији?
Текст: Борис Клобучар
Да ли бол мора бити толико непријатан? Ричард Докинс, један од најпопуларнијих еволуциониста и популаризатора науке, у књизи ”Највећа представа на планети” даје врло интересантан одговор на ово питање, које сумира став еволуциониста, лекара и биолога: мора.
Према Докинсу, било каква алтернатива ”подизању црвене заставице”, у смислу неког блажег начина обавештавања организма о опасности, једноставно не би била довољна. Организам би овакве надражаје брзо научио да игнорише, што би га довело у опасност.
Бол је сигнал организму да нешто није у реду, аларм на који тело мора да одговори и спречи даље повређивање. Управо је у томе кључна улога бола у еволуцији. ”Гласан” сигнал проузрокује моменталну, рефлексну реакцију која покушава да прекине бол и спречи опасну ситуацију, док сваки други, слабији надражај у томе не би успео.
Путеви бола
Читав систем упозоравања је изузетно комплексан и еволутивно доведен на веома висок ниво. Човек разликује бол по томе како настаје, који му је узрок, па чак и због чега се дешава. На нивоу организма, разлика лежи у хемијским процесима и различитим каналима којим информације путују до мозга.
Основ система за пренос и перцепцију бола чине нервни завршеци и систем нерава, кичмена мождина и мозак. На нервним завршецима се при стимулацији генерише електрични сигнал, који се, када пређе одређену границу, преноси до централног нервног система, тачније до центара у кичменој мождини. Акутни и хронични бол се разликују по каналима којим се преносе.
Акутни бол, на пример, настаје као директан узрок неке повреде, јавља се скоро моментално и карактерише се као оштар и јак. Осетили сте ову врсту бола ако сте икада ударили прст на нози о столицу или се уболи на иглу. Акутни бол се преноси А – δ нервним влакнима до ганглија кичмене мождине. Овим каналима, који чине неурони првог и другог реда, импулс се преноси брзином до 30 метара у секунди, и они су главни носиоци акутног бола. Овај пут иде кроз кичмену мождину, све до таламуса, где се налазе такозвани неурони трећег реда, који дистрибуирају импулсе до коре великог мозга.
Осим што игра кључну улогу у преносу импулса, у таламусу се стварају и емоције повезане са болом: љути смо, изнервирани, раздражљиви, склони плакању. Осим тога, овде започиње и локализовање бола. Читав систем се завршава у такозваној ретикуларној формацији, чијим се надраживањем повећава стање будности организма, а повезивањем са лимбичким системом и чеоним режњем ствара се сећање на проживљену ситуацију, те мозак памти повреду.
Хронични бол, с друге стране, може бити последица неке дуже повреде или промена у организму. То је бол који описујемо као горући, туп, подмукли. Хронични бол путује нешто другачијим путевима. Импулси се крећу кроз такозване С неуроне и завршавају у ламини II и III задњих рогова кичмене мождине, и то знатно спорије. Одавде се импулс преноси на неуроне другог реда, који се завршавају разгранато кроз кичмену мождину. Само се мали део простире читавим путем до таламуса и ретикуларне формације можданог стабла. На тај начин се ствара осећај тупог, подмуклог бола који се не може прецизно локализовати, попут рецимо бола у стомаку.
Историја бола
Платон је бол сврстао међу емоције и описивао их као спољашње стимулансе који ”улазе” у тело. У то време се велики број учених људи слагао са овим принципом, између осталих и његов ученик Аристотел. Бол је представљен као један од начина на који природа комуницира са нама.
Кроз мрачни период средњег века, ова теорија се није пуно мењала, па је бол представљен као утицај неког спољног фактора на тело: у хришћанским земљама широм Европе, тај фактор је био Бог. Бол је био казна, чистио је од греха, бол је ”чинио људе бољим”.
Тек је у ренесанси редефинисано схватање бола. Рене Декарт је претпоставио да бол не долази споља, већ да је то механизам који се одвија унутар организма. За Декарта је тело било машина, а бол поремећај у њеном раду, знак да нешто није у реду.
Тренутна теорија која описује механизам и улогу бола, резултат је рада Међународне асоцијације за проучавање бола и датира из 1986. године. Тада је осмишљена општа теорија која је окупила претходних неколико, а које су до тада паралелно важиле. Према последњој теорији, бол je непријатан осећај, који се јавља услед оштећења ткива, његовог предстојећег оштећења, или услед психолошких узрока.