Дуго је владало мишљење да људска веровања не могу бити предмет природних наука, а онда је Сем Херис започео неуролошка истраживања овог феномена
Текст: Јована Николић
Веровања покрећу сваког појединца, али и читав свет. Понекад су узрок најједноставнијих људских радњи, али захваљујући њима настају и идеологије, религије и различити покрети. Иако су део наше свести, њихов утицај на спољашњи свет и догађаје у њему је немерљив. Такође је немерљив и број веровања које поседује сваки појединац, а многих често није ни свестан. Да ли постоји нешто мерљиво у овом феномену?
Због њихове сложености, испреплетености са другим веровањима и пре свега апстрактности, природне науке дуго нису посматрале веровања као предмет својих истраживања. Дуго се сматрало да са њима не може бити повезано ништа материјално, а у 20. веку је филозоф Бертранд Расел у свом спису ”Анализа ума” тврдио да су веровања ”најменталнији ентитети” што их чини најудаљенијим од материје.
Развој неуронаука утиче на један сасвим нов приступ овом феномену, па научници покушавају да утврде шта се догађа у човековом мозгу када у нешто верује или не верује. Једно од првих таквих истраживања, под називом ”Функционална неурослика веровања, неверовања и несигурности” спровео је Сем Херис 2007. године на Калифорнијском Универзитету.
3+3=4
У овом истраживњу је помоћу магнетне резонанце посматран мозак 14 одраслих добровољаца док су оцењивали различите ставове као истините, лажне или као оне за које се не може одредити којој од ове две категорије припадају. Један од важнијих закључака овог истраживања јесте разлика у времену реакције.
Наиме, испитаници су најбрже одговарали када су били сигурни да је став истинит, а између реакције на ставове у које не верују или сумњају није било временске разлике. У овом закључку се можда крије одговор на питање зашто људи имају много предрасуда и зашто у своја веровања ретко када посумњају док нова прихватују најчешће само ако су у складу са старим веровањима.
Сем Харис и његови сарадници су након овог истраживања и на основу ранијих психолошких студија закључили да је Барух Спиноза био у праву када је тврдио да ставове прећутно прихватамо као истините док њихово одбацивања захтева дуже и теже процесе.
Херисово истраживање је прво показало које су разлике између веровања, неверовања и несигурности на неуролошком плану. Посматрајући процесе у мозгу испитаника, истраживачи су утврдили да су ова три различита аспекта веровања повезана са повећаном активношћу у различитим деловима мозга.
Веровање да је став истинит је повезано са повећаном активношћу у вентромедијалном префорнталном кортексу, облашћу мозга која је задужена са сампоредстављање, доношење одлука, али и учење помоћу награде. Реакција на ставове које су испитаници сматрали лажним била је праћена повећаном активношћу у предњој инсули која је одговорана пре свега за перцепцију бола, гађења и негатвине стимулусе. Несигурност се од веровања и неверовања неуролошки разликује по повећаним активностима у предњем цингуларном кортексу који је задужен за решавање конфликата и проналажење грешака.
Истраживање је показало не само да су за сумњу неопходни напори и дужи процеси, већ и да се суочавање са ставовима у које не верујемо одвија паралелно са процесима у мозгу који су повезани са непријатношћу. Непријатност може бити један од узрока зашто је лакше веровати него не веровати, али и зашто понекад осећамо јаку одбојност према ономе у шта не верујемо.
Након спроведеног истраживања, Херис у свом раду тврди да када неко каже да му се лаж гади и да је истина лепа, то није само метафора. Наиме, после сложених когнитивних процеса и процењивања ставова, њихово коначно одбијање или прихватање је повезано са активностима мозга везаним за пријатност или непријатност. У том погледу су сви ставови једнаки без обзира да ли их сматрамо објективним чињеницама или субјективним мишљењем.
За потребе испитивања састављен је списак ставова који припадају различтим категоријама, а магнентна резонанца је показивала идентичне знаке непријатности када су испитаници одговарали да ли верују да је 3+3=4 и да ли верују у ставове етике или религије.
Да ли разликујемо веровање од чињенице?
Сазнања до којих је дошао у овом истраживању инспирисала су Сем Хериса да настави са проучавањем повезаности између мозга и веровања, па 2009. године спроводи ново истраживање под називом ”Неуролошке везе између религиозних и нерелигиозних веровања”. Ово је прво научно истраживање које има за циљ да покаже разлику између религиозних веровања и веровања других врста на основу разлика у мозгу.
Поново је у истраживању коришећена магнетна резонанца а међу испитаницима је било 15 Хришћана и 15 нерелигиозних људи који су процењивали као истините или лажне исказе везане за религију и за свакодневни живот. Истраживачи су приметили исте активности у мозгу код обе групе људи када верују или не верују у обе врсте ставова.
Истраживање се у великој мери наставља на претходно и оба доводе до истих закључака. У оба истраживања је примећена бржа реакција на ставове у које испитаници верују него на оне у које не верују или сумњају. Такође је примећено да од тога да ли испитаник у неки став верује, не верује или сумња, зависи у ком делу мозга ће бити појачана активност.
Међутим, најважнији закључак ова два истраживања је да мозак ставове свих катеогорија обрађује на когнитивно исти начин и да је веровање као процес независно од садржаја. Херис сматра да овакви закључци не угрожавају у толикој мери религије колико угрожавају традиционално прављење разлике између вредности и чињеница јер су етички и математички ставови на нивоу мозга и активности у њему, равноправни. Неуролошка разлика између субјективних и објективних веровања не постоји, али то још увек оставља места за бројне разлике у њиховом значењу.
Суштинска питања везана за веровања, као што су: “Како и зашто настају?”, “Да ли процеси у мозгу узрокују веровања или веровања узрокују процесе у мозгу?”, “Које је значење веровања?” остају нерешена, а можда чак и нерешива. Ипак, велики корак напред у упознавању човека је почетак интересовања неуронаучника за овај феномен који нас разликује од осталих живих бића.