Ново истраживање научника из САД објашњава заразност смеха, али и механизме јављања емпатије
Текст: Н. Здравковић
Да бисмо разумели да је неко срећан, ми несвесно имитирамо њихов израз лица, изазивајући сећања на сопствену радост. Ово је резултат новог истраживања са универзитета у Висконсину – до емпатије долази несвесном фацијалном мимикријом.
Пола Нидентал и Едриен Вуд, психолошкиње из Висконсина које су водиле ово истраживање, кажу да се овај поступак дешава у било којој ситуацији у којој долази до ”читања” туђег лица. Након таквог читања, ми врло суптилно и несвесно ”испробамо” тај исти израз, и до разумевања емоционалног значења долази у року од пар десетина секунде.
Ово објашњава и ”заразност” смеха, осим што је по Нидентал и Вуд смех заразан јер свакога подсећа на ствари које су њима духовите!
Проблеми настају ако је способност имитације умањена, или ако је отежана перцепција туђих лица. Нидентал и Вуд су откриле да код различитих појава које отежавају фацијално изражавање, као што су парализа лица или оштећење нерава услед пластичне операције, долази и до проблема у емпатији.
Особе са аутизмом имају другачији проблем – најчешће недостатак контакта очима. Међутим, како каже Нидентал, ако се он пажљиво изазове, резултат може бити ”спонтана или аутоматска фацијална мимикрија.”
У случају да неко цео живот поседује један од оваквих проблема, као што је на пример особа са урођеном парализом, онда је теже уочити смањену способност емпатије – ако је она уопште смањена. Претпоставка ове две научнице јесте да се у таквим случајевима развија алтернативни (компензаторни) систем перцепције емоција и емпатије.
Тема имитације као оруђа за разумевање света око нас је већ неко време тема истраживања широм когнитивних наука. Један од главних извора популарности ове теме је откриће тзв. неурона-огледала (енгл. mirror neurons), неурона који се активирају на исти начин независно од тога да ли се релевантна активност врши или само посматра.