Неке ствари се мењаjу толико споро, брзином глечера, да jе стално и оправдано присутно питање мењаjу ли се уопште
Текст: Милан М. Ћирковић
Можете ли да предвидите коjом ће се реченицом завршити оваj текст пре него што jе прочитате? Не делуjе као лак задатак, зар не? Могли бисмо отићи и корак даље од тога и упитати: коjа тачно врста знања би вам била потребна да предвидите неку будућу реченицу у било ком (нетривиjалном) тексту? Наjмање што би се могло рећи, уколико немамо паранормалне способности, jесте да jе то краjње неjасно.
Ауторски текстови делуjу, са правом, непредвидљиво. Да ли се то односи на когнитивне и физичке процесе коjи стоjе иза њих? Jош општиjе, да ли се то односи и на системе коjе проучава наука и феномене у њима?
Неке ствари се мењаjу толико споро, брзином глечера, да jе стално и оправдано присутно питање мењаjу ли се уопште. У хеленскоj антици, стандардна слика почетка света била jе настанак космоса из хаоса; космос jе, по претпоставци, домен уређености у коме важе некаква (макар и скривена!) правила, док jе хаос примордиjално одсуство регуларности о коме филозофиjа не може ништа рећи. Та слика jе толико добро послужила филозофима и научницима током наредне две и по хиљаде година, да jе донекле разумљиво због чега су jе неки помешали са реалношћу и заузели став готово религиозног обожавања према њоj. Тек у последњих мање од стотину година постало нам jе jасно да граница између та два домена ниjе тако оштра како се некада замишљало, те да се наука мора бавити и хаосом, непредвидљивим и индетерминистичким стварима, уколико жели да пружи не само кохерентан опис света (и „природног“ и „друштвеног“ у конвенционалним терминима) већ и било какво смислено обjашњење. И нису у питању само релативно младе дисциплине попут теориjе хаоса (и нелинеарне динамике генерално) или квантне теориjе поља – већ се готово у свим областима природних наука тежиште померило са аналитички разумљивих и предвидљивих jедноставних феномена на комплексне феномене чиjи се само неки аспекти могу разумети, а и то кроз моделе коjи су стохастички и „само“ статистички релевантни. Успон метода као што су Монте Карло симулациjе – коjе се засниваjу на замени нашег незнања детаља процеса некаквим генератором случаjности – jасно оцртава у коjоj мери jе савремена наука способна да се суочи са проблемима коjи су далеко од „чистоће“, „jасноће“, аналитичности и осталих методолошких дезидерата викториjанског доба.
А ипак, и данас се непрестано сусрећемо са, експлицитним или имплицитним, тврдњама да се наука бави детерминистичким системима, да су детерминизам или предвидљивост предуслов за научно разматрање неког проблема, а да су супротне тезе попут индетерминизма или непредвидљивости само паравани за псеудонауку и слично. У питању су тврдокорне заблуде, коjима се, међутим, не посвећуjе довољна пажња, што због филозофског необразовања, што из боjазни да би се надобудни позитивисти какви и даље седе у броjним телима за финансирање науке (и броjним медиjима) могли наљутити. О чему је тачно реч? Детерминизам се обично дефинише као идеjа да из неког стања ствари у задатом времену проистичу, кроз деловање природних закона, jединствена стања ствари у свим потоњим временима (а лако jе показати да се то односи и на сва прошла времена). Обично се подразумева да jе веза између тих стања ствари каузална, тj. да jедно стање ствари садржи све узроке онога што посматрамо у неком доцниjем стању ствари (или све последице, ако разматрамо претходна стања ствари). Поjедностављено говорећи, детерминизам се може изразити као Лаjбницова чувена тврдња да се све што се дешава – дешава са разлогом. Jош jедна непрецизна алтернатива jесте тврдња да се све у свету може обjаснити кроз узроке и последице, макар само у принципу (у пракси може бити разних тешкоћа; нпр. може бити сувише много узрока неког стања ствари да би се сви наброjали у току људског живота – или чак током траjања свемира!).
Ово jе сродно, али не идентично питању предвидљивости посматраних система. Ако неки систем ниjе детерминистички (односно ако jе индетерминистички), онда jе он стриктно говорећи непредвидљив, мада може бити предвидљив у грубим цртама или статистички. Ако jе систем детерминистички – занемаруjући сада у пракси веома тешко питање како бисмо то могли унапред знати – онда постоjе две могућности. Систем може бити или предвидљив у класичном смислу, као што су рецимо системи класичне механике попут клатна, котурова и система зупчаника, или систем коjи jе непредвидљив због детерминистичког хаоса, као што су броjни флуидни системи, укључуjући и jедан велики флуидни систем од нарочитог значаjа за нас: Земљину атмосферу. Од овога потиче немогућност да се прецизно предвиде временски услови било где на нашоj планети. Код детерминистичког хаоса, чињеница да не можемо спецификовати савршено прецизно (са нултом грешком) било коjе стање система чини предвиђање све тежим и тежим како се неодређености у исходу експоненциjално повећаваjу. Након коначног времена (и обично врло кратког у случаjу атмосфере, али у примерима из небеске механике то могу бити десетине милиона година), предвидљивост потпуно нестаjе. Занимљиво jе поменути да се детерминистички хаос поjављуjе и код сасвим класичних система какав jе билиjар, кад се на њему изврше мале модификациjе; на пример, кад се на сто постави непокретна округла бариjера или кад сто има печуркасти облик као на слици.
Кретање лоптица тада постаjе веома брзо сасвим непредвидљиво. У сваком случаjу, видимо да мада детерминизам и предвидљивост означаваjу различите ствари, сродност међу њима jе значаjна, тим пре што jе предвидљивост изразито практична, емпириjска ствар.
Своjевремено ми jе jедан читалац (некада угледног блога некада угледне медиjске куће) замерио како не разумем жељу коjу он и његове колеге у друштвеним наукама имаjу за извесношћу коjа, наводно, влада у природним наукама. Каже човек, нама jе мука од те неизвесности, релативности, неодређености (и под-одређености, односно subdetermination из Диjем-Кваjнове тезе), хоћемо чврсте, jасне, одређене, извесне ствари! И то ниjе усамљен случаj – свако мало на предавањима и у разговорима са колегама и студентима наиђе се на сличан сентимент. Али, на срећу или на жалост (нек свако просуди за себе), то време jе давно прошло; госпође и господо, век сте промашили! Физика и биологиjа, а за њима и друге природне науке, одавно су престале да буду детерминистичке и „у камен урезане“. Физика од Болцмана и Гибса, коjи су први схватили да нема смисла покушавати каузално и детерминистички обjаснити неко конкретно макроскопско стање система састављеног од зилиона маjушних подсистема; биологиjа од Дарвина и Валаса коjи су уочили да се карактери уочени у живом свету не могу каузално и детерминистички обjаснити, већ су у питању историjски контингентни процеси коjи своjе обjашњење – ултимативно, за то jе било потребно jош пола века – добиjаjу у терминима популационе генетике. Испоставља се да jе домен природних наука далеко више налик на хаотични казино, него на механички часовник, или коjа год већ детерминистичка метафора погодовала културноj и идеолошкоj клими времена.
Жал за „природњачким“ обjашњењем на таj начин jе заправо жал за временима кад jе jедина физика била механика, а jедини посао биолога да описуjе травчице и бубице и категоризуjе сврсисходно Дизаjнирану и непроменљиву биосферу, све у част Творца. Па чак и тада jе било проблема са таквим схватањем науке, као што сам описао у тексту о открићу Нептуна. Жао нам jе – али та времена су прошла. Нема више. Нити ће се икада вратити, сем ако се читава цивилизациjа не уништи или пређе у Побеснели Макс фазу после глобалне катаклизме. То што смо одустали од детерминизма нимало не значи да jе наука сад ишта „лошиjа“, напротив!
Да наука мора бити детерминистичка jедна jе од подмуклиjих илузиjа, нарочито због тога што се заогрће у то високо интелектуално и софистицирано рухо. Позитивистичко и есенциjалистичко схватање науке као „племените потраге за скривеном Истином” jе и овде оставило погубне последице; из њега jе произашла немогућност да се раздвоjи пролазна и површна интелектуална мода од истинских константи научног метода и процеса. Детерминизам jе мода и тренд, на исти начин на коjи jе, иронично, индетерминизам то био раниjе у 20. веку. Нема ништа суштински у самоj науци што нас обавезуjе да системе коjе разматрамо третирамо било као детерминистичке, било као индетерминистичке. То jе jедноставно особина самих система, коjа може, али не мора бити присутна, на суштински исти начин као што су то, рецимо, боjа, величина, укус, модуларност, итд. Тврдити да се наука бави само детерминистичким системима подједнако jе смислено као и тврдити да наука проучава само велике или само округле системе; тврдити да jе у било ком смислу „научниjе“ (оваj компаратив jе смешан сам по себи, али се често користи, експлицитно или имплицитно) проучавати детерминистичке него индетерминистичке системе, пођеднако jе оправдано као и тврдња да jе „астрономскиjе“ посматрати плаве него црвене звезде.
Ово све не умањуjе успехе науке у предвиђању поjединих аспеката феномена, укључуjући и резултате будућих експеримената. То се може видети и на врло практичан начин: тешко да би неки од скупљих експеримената, попут оних у ЦЕРН-у, икада дошли и близу тога да буду реализовани да њихови могући резултати нису били jако добро предвиђени савременим научним теориjама. Финансирање науке, дакле, изузетно много данас зависи од предвиђања. Међутим, та предвиђања су махом статистичке природе, дакле само приближна у било ком коначном броjу поjединачних случаjева. Она су наjвећим делом дата кроз нумеричке симулациjе коjе готово увек укључуjу и случаjне елементе, било експлицитно кроз случаjне броjеве коjи се у њима користе, или скривено, кроз неодређености граничних услова, табулираних константи и параметара или грешке заокруживања. Шта се „заиста дешава“ на микро нивоу у свим детаљима у сваком поjединачном случаjу и даље jе добрим делом ствар метафизичког уверења.
На сличан начин, очекивање да ће напредак науке учинити „очигледниjим” детерминизам коjи тобоже мора бити присутан у свим стварима jе подједнака метафизичка бесмислица као тврдња да jе детерминизам присутан у писању текстова, те да ће нам читање све више текстова омогућити да лакше предвидимо како се следећи текст коjи читамо завршава. Ово никако не треба тумачити као оспоравање значаjа предвиђања. Међутим, за то важи иста она поука коjу jе велики генерал (доцниjе и председник САД) Дваjт Аjзенхауер изговорио о ратним плановима: „Искуство ме учи да су планови безвредни, али jе само планирање непроцењиво.“ Jедна мања успутна тешкоћа jесте што у српском jезику jедна иста реч „предвиђање“ означава и активност и производ те активности. Предвиђање – као активност – jе одиста непроцењиво у науци и представља саму суштину доброг дела научне активности; међутим, тако добиjена предвиђања као производе те активности – не треба схватати сувише озбиљно и не треба очекивати да ће се реални системи, било да их даjе Природа или Друштво, одиста тако и понашати, осим у врло лабавим границама. Као што смо поменули, ово може, али не мора бити последица тога што су наши теориjски модели детерминистички или не. Међутим, и кад те семантичке финесе разумемо суштинска тешкоћа остаjе: детерминизам jе метафизичка категориjа, независна од науке; у наjбољем случаjу, може се смислено тврдити само да jе ова или она научна теориjа детерминистичка или не. Како стоjе ствари, наше наjбоље теориjе очигледно нису детерминистичке. Ако не очекуjемо радикалну револуциjу у науци (а оне су увек могуће, мада знатно мање вероватне него што се површно мисли), онда jе детерминизам сасвим у другом плану. Иронично, он се може посматрати као jедна „приближна“ особина jедног дела материjалног света, ни превише великог ни превише малог, далеко од егзотике квантног света или просторновременских сингуларности. Чак и у том подскупу, поjава детерминистичког хаоса онемогућуjе ефективно предвиђање било где осим у jош ограничениjем, мањем домену.
Желети више од тога jе одраз позитивистичких маштариjа без реалног утемељења. Очекивати да ће се са напретком науке доћи у ситуациjу да се штогод пожелимо ефикасно предвиђа jе еквивалентно очекивању да ћемо, ако прочитамо веома много текстова, бити у стању да поуздано предвидимо реченицу коjом се наредни текст завршава. А то jе, наравно, бесмислица. Можете ли да предвидите коjом ће се реченицом завршити оваj текст пре него што jе прочитате?