Које су предности и мане све популарније дигиталне валуте, и каква је будућност чека
Текст: Андреј Самарџија Шушић
Виртуелне валуте за једне представљају независан и сигуран вид универзалног платежног средства будућности, док их други виде као знак да се економија у дигиталној ери полако трансформише, а виртелну економију је без централног контролоног тела теже контролисати и штитити од манипулација и потенцијалне нестабилности.
Међутим, шта је уопште валута? Упрошћено речено, валута представља новчану јединицу коју издаје и регулише неко ко може да гарантује њену вредност. Готово у свакој држави то је овлашћена владина установа попут Народне банке. Међутим, мање је познато да у многим земљама постоје и популарне локалне валуте које не издаје централна власт. Ако се, рецимо, нађете у Бристолу, граду са око 450.000 становника на југозападу Енглеске, можда ћете бити у прилици да користите њихов неформалан градски новац, такозвану Бристолску фунту.
И у Србији постоји нешто слично у виду бодова и купона које поједине фирме издају својим купцима. Ови бодови се под строго одређеним условима могу користити као платежно средство једнаке вредности као динар. Дакле, у одређеним околностима је могуће да купони приватних фирми добију вредност званичне валуте. Са друге стране, могуће је да у одређеним историјским периодима званичне државне валуте, попут немачке марке након Првог светског рата, нашег динара током деведесетих година прошлог века или венецуеланског боливара данас, и поред своје званичне тржишне вредности у пракси постају безвредне па се јавља потреба да се окрене алтернативним и неформалним средствима плаћања попут иностраних валута.
Од чега зависи вредност једне формалне или неформалне валуте? Једноставно речено, реч је о поверењу људи у новац који користе, односно да ли он заиста има ту вредност коју представља. Док се у претходним временима ово поверење стицало тиме што је новац кован од злата, сребра, или других племенитих метала, па је сам по себи имао неку реалну вредност, касније сама држава преузима улогу гаранта. Тако су, рецимо, све до седамдесетих година прошлог века власти САД гарантовале да сваки долар може да се размени за одређену количину злата. Данас је пак довољно да људи верују, оправдано или не, да нека валута има вредност и то покажу спремношћу да тргују њом. Другим речима, докле год људи сматрају да ће долар и убудуће имати вредност, дотле ће га и користити, чак и ако реална вредност ове валуте полако настави да пада.
Валута са шифром
То нас доводи и до биткоина и такозваних криптовалута, односно дигиталних валута које користе криптографску заштиту приликом трансакција. У питању су најчешће децентрализоване валуте или виртуелни електронски новац који производе и штите сложени компјутерски алгоритми. Биткоин је данас најпознатији међу овим валутама, али идеја је настала још осамдесетих година, чему је допринео ИТ стручњак Дејвид Чаум са америчког Универзитета Беркли. Наиме, овај тада млади доктор компјутерских наука објавио је 1981. године свој револуционарни рад о томе како неки дотад научнофантастични појмови попут електронског новца могу да се примене у пракси.
Међутим, Чаум до ове идеје није дошао јер је желео свима да олакша живот тако што неће чекати у редовима у банци, већ је његова главна мотивација био страх од неизбежних последица технолошког развоја у свим сферама друштва. У свету у коме се све већи број послова обавља преко компјутера, далеко је лакше контролисати и надзирати све и свакога, било да то по закону раде овлашћене државне службе или злонамерне интересне групе. Време ће показати да Чаум није био пуки параноик, већ потенцијални визионар.
Скоро 30 година касније, у јануару 2009. године, појављује се биткоин, који представља природниу еволуцију оног што је Чаум покушао да оствари када је у Амстердаму 1990. основао фирму Дигикеш за анонимне дигиталне трансакције новца. Међутим, не зна се ко је прави творац биткоина. Оно што се са сигурношћу зна је да је за Ноћ вештица 2008. године члановима једног криптографског сајта стигао документ у коме аутор, потписан као Сатоши Накамото, детаљно објашњава шта је биткоин и како се користи. И поред неколико истрага новинара, до данас није утврђено да ли Накамото заиста постоји или је то нечији псеудоним. У сваком случају, биткоин убрзо постаје популаран међу љубитељима криптографије, борцима за анонимност и приватност на интернету, поборцима идеје о технолошкој будућности, али и криминалним круговима, где је анонимност плаћања веома тражена и цењена.
Како се постаје корисник?
Биткоин се може описати као бесплатан програм којем корисници дозвољавају да користи њихове рачунаре ради обављања две од три кључне ствари за сваку валуту, а то су производња новца и оверавање платежних трансакција. Да би неко постао корисник, довољно је да скине програм Биткоин језгро, чијим активирањем добија виртуелни новчаник као и опцију да омогући биткоин мрежи да користи његов или њен рачунар за обављање веома сложених алгоритамских процедура које производе нове биткоине. За овај посао је у почетку био довољан рачунар средње јачине, стабилна и брза интернет веза, као и доста времена. Међутим, како би се спречила инфлација валуте, програм је направљен тако да што више биткоин јединица настаје, то се њихова производња постепено успорава. Тако да данас обичном кориснику треба можда и више стотина година да овим путем заради један једини биткоин.
Постало је право умеће зарађивати биткоине овим путем, па се брзо развила читава минииндустрија посвећена само решавању овог проблема, а израђени су специјални компјутерски уређаји ASCI, намењени што бржој обради биткоин података. Са друге стране, постоје читаве интернет фарме за њихову обраду које нуде своје услуге онима који желе да плате да неко други „рудари“ за биткоинима уместо њих. За разлику од државног новца, који је у теорији неограничен, биткоин је намерно испрограмиран тако да максимално може да произведе само 21 милион биткоин јединица. Процењује се да ће се то десити негде око 2140. године након чега ће сам програм престати да производи новац. Тада ће вероватно сви морати да пређу на други најчешћи начин зараде од биткоина у виду хонорара за обраду трансакција других корисника. Када неко жели да обави трансфер биткоин новца, може да понуди одређен хонорар биткоин заједници како би обрада те трансакције била приоритет. Ово је довело до озбиљне поделе у биткоин заједници па су у оквиру ње прошле године настале три групације – највећа, која наставља да обрађује биткоин податке по старом, и две нове које су прешле на „Биткоин кеш“ и „Биткоин злато“, које је лакше обрађивати.
Постоји још једна разлика између Биткоин програма и Народне банке. У теорији је могуће уништити вредност коју има папирни новац. Када се на тржишту појави превише новца, Народна банка може да повуче одређен број новчаница. Такође је могуће једноставно уништити новчаницу и вредност коју она представља, док је једини начин да се трајно уништи биткоин новац заборављање шифре свог биткоин новчаника у коме се не складиште биткоин јединице, већ аутоматске шифре од седамдесетак цифара које омогућавају кориснику приступ конкретним јединицама које су му припале. Ове шифре су толико комплексне да их је практично немогуће хаковати, па ако корисник изгуби своју, ни он ни било ко други више неће моћи да приступи том новцу и он практично заувек нестаје са тржишта.
Без заштите
Криптографска заштита гарантује скоро потпуну анонимност свим учесницима у трансакцијама тако да нико не може да повеже конкретне трансфере са конкретним лицима без огромног напора и много среће. Другим речима, код биткоина нема обештећења или заштите од превараната. Једном послат или узет новац више не може да се врати. То је уједно и једна од највећих мана биткоина, али и децентрализованих виртуелних криптовалута генерално, у поређењу са банкама. Биткоин не гарантује никоме ништа и води се логиком златника – да је квалитет његове израде, односно сигурност алгоритама које користи, гарант његове вредности.
Биткоин данас има неколико милиона корисника и „рудара“, а око 100.000 фирми га прихвата у неком облику као вид платежног средства укључујући и велика имена попут Мајкрософта. Међутим, већина ових фирми не прихвата буквално биткоин, већ између корисника и њих посредују биткоин мењачнице. Овакво ширење биткоин економије допринело је скоку вредности биткоина у односу на „праве“ валуте, као и његовом укључивању у трговину на берзама. Тако један биткоин у јануару 2018. вреди више од 13.000 америчких долара. Ово је више него импресивна сума, нарочито када се узме у обзир да до 2011. није вредео ни један цео долар. Међутим, ова валута је почетком децембра 2017. вредела чак 17.000 долара, а драстичан пад вредности за свега неколико дана показао је да берзански шпекуланти тактичком куповином и наглом продајом могу да манипулишу и вредношћу ове валуте.
Један од проблема са којим се биткоин суочава је и што рачунари корисника који учествују у обради података унутар ове мреже троше далеко више струје од обичних компјутера, што је у неким земљама као што је Кина, где се цена струје субвенционише, допринело да се ускоро стане на пут организованом убирању биткоина. Тако су као огромни потрошачи електричне енергије, прве на удар дошле кинеске биткоин фарме. С друге стране, Исланд и Канада су постале омиљене дестинације биткоин „рудара“ због погодних цена струје и ниских температура на којима се уређаји лакше хладе.
Међутим, далеко већи проблем по репутацију биткоина су криминалне активности, крађа шифара и лажне трансакције. Све у свему, и ако је пут до тога да биткоин постане распрострањена валута још далек и неизвестан, барем на интернету биткоин успева да полако, али константно шири свој утицај. Да ли ће се ускоро појавити нека још популарнија криптовалута или ће цело тржиште криптовалута на крају доживети крах због превише шпекуланата, остаје да се види.