Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“
Текст: Данка Спасовски
Доступност интернета и могућност коментарисања на информативним сајтовима учинили су да свако ко чита вест може пред виртуелну јавност да изнесе сопствене утиске и мишљења о догађајима. Тако су коментари вести постали права ризница грађе феномена који проучава социјална психологија.
Ако прочитамо вест о саобраћајној несрећи, готово је сигурно да ће се појавити мишљење како је возач сам крив за сопствену повреду или смрт, јер је возио под дејством алкохола или преко дозвољенох ограничења брзине. Није немогуће чути или прочитати да су и сапутници делимично одговорни, јер је требало да процене да ли је безбедно возити се с том особом.
Потоњи образац је скоро уобичајен ако је реч о жени која је преживела силовање или физичко насиље, поготово ако је била у блиским односима с насилником: претпоставиће се како је могла да препозна ту особину код њега и реагује на време, или је вероватно учинила нешто што је довело до тог чина. Ако се, пак, прича о некоме ко је болестан од тешке хроничне болести, људи ће се често запитати како се та особа храни, да ли вежба и да ли је пушач.
Веровање у праведан свет
Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“. Ово веровање се базира на претпоставци да је живот уређен на логичан начин, и да се неком немилом догађају увек може пронаћи „узрок“ или „разлог“.
Идентификовањем узрока људи имају доживљај да такве догађаје на неки начин држе под контролом: ако претходно не учине нешто од понашања која везују за несрећни исход, они верују да им се он неће ни десити. При овом превасходно одбрамбеном маневру, изоставља се низ ситуација у којима се „узрок“ и „последица“ нису повезали, односно они догађаји које не могу објаснити тиме да је “неко заслужио то што му десило”.
Одбрамбеност овакве грешке у расуђивању се односи на превладавање страха од неизвесности и непредвидивости животних ситуација. Ако приступамо с веровањем да је нешто могуће предвидети, страх и неизвесност се умањују. Међутим, када добију информације које се не уклапају у ово веровање, ирационални механизми као што су порицање или редефинисање утичу да се и те информације некако уклопе а не наруше веровање да постоји некакав иманентан животни поредак.
Данас је за једну врсту ових перцепција устаљен назив “окривљавање жртве”. Некад такав став многима може изгледати сасвим необјашњиво, јер га има и исказује неко ко се лако може идентификовати са жртвом. Ствари постају јасније кад се сагледају путем објашњења да то ум чини како би се одбранио од страха и непријатности да би се несрећа или насиље могли десити и тој особи.
На ову тему је урађено много истраживања почевши од седамдесетих година прошлог века. Ради бољег разумевања феномена, провераване су и многе корелације, односно шта је све повезано с тим да је неко склон оваквом објашњавању дешавања. Веровање у вишу правду заједничко је многим културама, и проналази се по народним изрекама. Код нас се може препознати у пословици “како посејеш, тако ћеш и пожњети”, и изреци “шта је тражио, то је и добио”.
Иако је веровање у праведан свет заједничко многим културама, постоје неке правилности: значајно су чешће у друштвима где постоје велике економске и статусне разлике . На пример, у истраживању у неколико земаља које је извео Фурнам 1993. године, највиши резултати добијени су у Јужноафричкој републици и Индији, а најнижи у Великој Британији и Израелу.
Истраживања су показала да су припадници виших слојева у тим друштвима склони у већој мери да сиромашне опажају као одговорне за своју финансијску ситуацију. Придајући особине лењости, неиницијативности или несналажљивости особама ниског економског статуса, они на извансвесном нивоу превладавају туробност екстремних разлика међу њима. С друге стране, особе нижих економских слојева на основу животног искуства у већој мери опажају непредвидивост животних ситуација и да постоје бројни чиниоци на које не можемо да утичемо.
Предрасуде
С друге стране, истраживања показују да се културолошке разлике могу пронаћи и међу становницима исте државе (САД), уколико су они различитог порекла: испитаници Азијати су показали мање склоности веровању у праведан свет, него они који нису азијског порекла. Овакав налаз се објашњава тиме да колективистичке културе имају више разумевања за ситуационе чиниоце, па стога мање приписују индивидуалну одговорност за догађаје.
Неки аутори су повезивали особине личности са склоношћу ка овом веровању: они су поставили тезу да особе које имају десничарске ставове и ауторитарну структуру личности, свој доживљај света као пуног претњи, ублажавају чвршћим уверењем да су жртве несрећа саме одговорне за преживљене догађаје. Осим тога, пронађене су позитивне корелације с религиозношћу. Овакви резултати указују да се веровање у праведан свет може комбиновати с другим ставовима или предрасудама, и бити појачано њима.
Једна од тема у којој је овај начин мишљења посебно истакнут су заразне болести, нарочито AIDS. Оболели од сиде и заражени вирусом HIV стално се сусрећу с предрасудама и дискриминаторним понашањем заједнице, где се одржава веровање да су сами одговорни, па чак и криви за своју болест. Неретко се уз то испољавају предрасуде према сексуалној оријентацији или болестима зависности.
Да предрасуде и веровање у праведност света иду руку под руку, показало се и у реакцијама на велике елементарне непогоде, као што су били цунами 2004. године који је захватио неколико азијских земаља, или велики земљотрес на Хаитију 2010. године. Ове догађаје неретко су пратили коментари да су се становници морали боље осигурати градњом кућа, будући да живе на ризичном тлу.
Прављена су и поређења с Јапаном, где су земљотреси мање разорни због феноменално пројектованих грађевина. У оваквој перцепцији, занемарује се низ фактора као што је, на пример, степен развијености земље, док је учитавање одговорности изражено и вероватно појачано етничким и расним стереотипима.
На крају, теоретичари се слажу у томе да је веровање у праведан свет функционалан и здрав механизам суочавања с трауматичним догађајима. Показало се да особе које ово веровање примењују на себи, боље подносе стрес и мање су склоне депресији. Заиста, његова одбрамбеност је неспорна, и већ у самој дефиницији садржи објашњење да служи у превлађивању неизвесности и непредвидивости света.
Међутим, као начин опажања других, ова грешка у тумачењу догађаја може бити кобна по жртву трагичног догађаја или злостављања. Било да је у питању шира јавност или у одређеним професијама које раде са жртвама, веома је важно подизати свест о погешном опажању узрочности приликом насиља или катастрофа, како би се спомињана правда заиста и достигла.