Дубинама северног Пацифика лута усамљени кит, на чији се зов нико не одазива. Надимак му је кит 52.
Текст: Слађана Шимрак
Круже гласине да он већ деценијама безуспешно тражи друштво. Лута дубинама северног Пацифика као да је потпуно невидљив и нем. Људи, његови најпажљивији слушаоци, дали су му надимак: кит 52.
Децембра 1992. рођена је легенда о киту самотњаку, вероватно једна од најромантичнијих морских прича у скоријој историји: оном који пева и зове, али нико се не одазива. Педесет два, најусамљенији број. он не описује дужину, ширину или специфичну шару на телу овог океанског џина, јер га до сада нико није ни видео.
Непозната врста
Непозната је и његова врста, иако научници наслућују да је реч о једном облику плавог кита, судећи по његовим сезонским селидбама. Заправо је 52 Hz та необична фреквенција на којој се први пут чула његова песма. Његова, а не њена, јер у свету китова мужјаци певају гласније и чешће, углавном у сезони парења.
По људским мерилима, ово је дубоки бас, или најнижи тон на туби, а у морском свету изразито висок тон. Други китови се оглашавају на знатно нижим фреквенцијама, најчешће око 20 Hz и претпоставља се да је то главна препрека која спречава кита 52 да ступи у контакт са било којим од њих, иако је током година смањио фреквенцију на 47 Hz .
Праћења музике китова започела су још педесетих година прошлог века. Користећи хидрофоне, део „система од милијарду долара“ који је конструисала америчка морнарица ради трагања за непријатељским подморницама у Другом светском рату, научници су ослушкивали океан.
Била је 1989. година када је тим маринских биолога из WHOI (Woods Hole Oceanographic Institution) установе чуо необичан звук, раније незабележен. Вилијем Воткинс, један од научника овог тима, прикупљао је снимке наредне три године и коначно су, 1992. са сигурношћу потврдили да је реч о киту са јединственом аномалијом звучног шаблона.
Даље праћење је било изузетно захтевно имајући у виду да нико није видео ову животињу, и није могао да предвиди њено понашање. Из године у годину, бележили су његове миграције од Аљаске до Мексика. Траса уобичајена и за остале китове, но увек се чинило да је овај потпуно сам и да нико не одговара на његове позиве.
Звучни потпис пустињака
Разлози због којих се китови оглашавају зовом нису до краја разјашњени, али претпоставке су бројне: оријентација у простору, потрага за храном, међусобна комуникација. За одређене врсте као што су плави и грбави кит, ово игра улогу и у тражењу партнера за парење. Чак су препознати и различити „дијалекти“ у зависности од регије.
Такође је примећено да неке врсте мењају своју песму у новим срединама како би се прилагодили китовима које у тим околинама сусрећу. Мужјаци су гласнији од женки, али и најгласније животиње на свету. Умеју да зује, ћурличу, грокћу, цвиле, могу звучати као бродске сирене за маглу. Њихов звук простире се хиљадама километара кроз океан.
И даље је тешко утврдити разлоге због којих постоји тако приметна разлика у начину комуникације кита 52 у поређењу са осталим китовима. Једна група научника претпоставља да је у питању хибридна врста уникатног зова, настала укрштањем плавог кита и кита перајара, и ово је најприхваћенија теорија.
Неки стручњаци тврде и да звучни потпис овог пустињака, премда јединствен, није непрепознатљив другим китовима. Један од њих, професор Кристофер Кларк са Корнела, сматра да утицај овог кита на друге сроднике можда није велики, али да га они засигурно чују: „Нису глуви, он је само чудан“.
С друге стране, саосећање које је кит 52 изазвао код људи показало се трајним и интензивним. Многи су писали стручњацима који проучавају ову животињу и откривали да разумеју такву усамљеност и да се често и сами тако осећају. Неколицина људи са оштећењем слуха предложила је теорију да овај кит дели њихов инвалидитет, међутим научници сматрају да се не ради о здравственим проблемима, истичући чињеницу да је овај појединац био способан годинама преживљава у тако окрутном окружењу потпуно сам, што указује да не би требало да има значајнијих недостатака.
Такође додају да, ипак, не би требало поистовећивати његове емоције са људским и да је једнако могуће да кит 52 уопште није усамљен. Извештаји из 2010. када су примећени ови „музички шаблони“ на неколико удаљених локација, дају могућност да постоји већи број китова ових особина. Ипак, остаје још много истраживања и доказивања. Биолози се надају да ће развој нових аудио система у WХОИ центру који анализирају и обрађују звукове морских сисара у готово реалном времену допринети коначном упознавању са овом мистериозном животињом.