Ugljenične nanocevi su prvi put pronađene unutar ljudskog tela prilikom pregleda vršenih kod astmatične dece
Tekst: Jelena Mijatović
Nedavno su u Parizu prilikom rutinske procedure dijagnostikovanja astme detektovane ugljenične nanocevi u plućima dece. Lon Vilson, Fati Musa i njihove kolege sa Univerziteta Pariz-Saklej ispitivali su tečnost iz disajnih puteva astmatične dece. U ispitivanju je učestvovalo 64 dece različitog uzrasta, i u svakom uzorku su pronađene nanostrukture veštačkog porekla.
Za sada su ugljenične nanocevi pronađene samo kod dece koja su učestvovala u ispitivanju, jer su prošla ovu invazivnu proceduru koja se sprovodi kod obolelih od astme. Istraživači još nisu ispitivali tečnost iz disajnih puteva zdravih osoba.
Pored primarnih uzoraka iz pluća dece, sakupljani su i uzorci sa okolnih zgrada kao i prometnijih raskrnica i u njima su takođe pronađene ugljenične nanocevi. To je dovelo do zaključka da su one rasprostranjene po celom gradu. Poreklo im još nije poznato, ali je pronađeno mnogo sličnosti sa ugljeničnim nanocevima iz izduvnih gasova automobila. Osim toga, teško je dokazati da li su automobili jedini izvor ovih nanostruktura.
„Znamo da se ugljenikove nanocevi nalaze i u prirodi“, rekao je Vilson, napomenuvši da najčešće nastaju kao prozvod vulkana, šumskih požara i drugih vrsta sagorevanja ugljeničnih materijala. „Sve što je potrebno je malo katalizatora da se umesto fulerena formiraju ugljenične nanocevi.“ Takođe je rekao da se u izvesnim procesima u automobilima, koji pretvaraju toksični ugljen-monoksid u bezbednije gasove, odvija proces sličan onom kojim se u laboratorijama prave ugljenične nanocevi. Ako malo razmislimo, pojava nanocevi u okruženju i nije veliko iznenađenje.
Ugljenične nanocevi su cilindrične nanostrukture ugljenika, tj. jedna od njegovih alotropskih modifikacija (kao što su grafit, dijamant i fuleren). Alotropska modifikacija je pojava da se element može naći u više oblika koji se razlikuju po broju atoma u molekulu ili po strukturnoj formi. Ove nanostrukture imaju jako pogodna svojstva: lake su, jake i imaju dobru toplotnu i električnu provodljivost. Zbog raznih primena u nanotehnologiji i optici, proteklih dvadeset godina se aktivno radi na razvijanju i proizvodnji ugljeničnih nanocevi.
Dejstvo ugljeničnih nanocevi na ljudski organizam se ispitivalo i pre saznanja da se već nalaze u plućima dece u Parizu. Vršeno je istraživanje prilikom kog su naučnici miševima ubrizgavali ugljenične nanocevi i pokazali su da one mogu da imaju slične efekte kao trovanje azbestom tj. da izazovu snažan imuni odgovor.
Pod mikroskopom neke od nanocevi su pokazivale istu strukturu kao i vlakna azbesta što je dovelo do brige da mogu da izazovu slične zdravstvene probleme. Sa druge strane, Ken Donaldson, jedan od istraživača azbesta i efekata ugljeničnih nanocevi, ističe da njegova studija ne otkriva da li nanocevi mogu da istraju dovoljno dugo u organizmu. „Moramo da pokažemo rezultate u studiji koja će da obuhvata inhalaciju ugljeničnih nanocevi.“
Ispitivanja koja su vršena u Parizu nisu obuhvatala to da li su i kako ugljenične nanocevi povezane sa astmom kod ispitane dece. Džonatan Grig sa Univerziteta u Londonu misli da one verovatno nemaju kancerogena svojstva azbestnih vlakana, koja su mnogo veća i zaglave se u sluzokoži pluća. Rekao je da ako udišemo ugljenične nanocevi, to nije ništa novo i najverovatniji izvor su fosilna goriva.
Važno je da su istraživači otkrili i dokumentovali efikasan način da gledaju nanostrukture u uzorcima tkiva. Njihova nada je da će ih ova metodologija dovesti do novih saznanja o zdravstvenim efektima ugljeničnih nanocevi u plućima.