Какве би примене могло да има ново откриће да се непосредном електростимулацијом амигдале драстично побољшава памћење код људи који пате од епилепсије
Текст: Анђела Мрђа
Памћење и заборављање су не само предмет научних истраживања, већ и обичних, свакодневних прича, јер човека чини све оно што му се догодило, сва његова сећања и све успомене. Колики је значај памћења и колика трагедија заборава сведочи и одговор једне од учесница новогодишњег специјала Радио Елемената, која је на питање шта би пожелела од научника у 2018. години, рекла: „Моја жеља за Деда Мраза научника јесте можда да он успе ипак ове године свету да донесе решење за Алцхајмерову болест. Да 2018. коначно спасимо сећања и станемо на пут нежељеном забораву. Јер ако човек заиста нешто и поседује, то су онда знања и успомене. Стога бих волела да та лична ризница закључака успе некако да нађе пут и егзистира макар колико и њени творци.“
Мада се пут ка излечењу Алцхајмерове болести још не назире, последњим истраживањем на мозгу учињен је велики напредак на пољу очувања сећања. Тим неуролога Здравственог центра Универзитета Емори открио је како сећање које траје само неколико тренутака може да се задржи и цео сутрашњи дан. Екперимент се састојао у наизменичном приказивању различитих слика испитаницима након којих је одмах следило електрично дражење амигдале, дела мозга задуженог за памћење и емотивно понашање.
У међувремену су им приказиване и контролне слике након којих није било никаквих интервенција на мозгу. Када су следећег дана истраживачи испитаницима приказали исту комбинацију слика, показало се да се њих 11, од укупно 14, сећало слика након којих је следило стимулисање, док само троје није показало никакав напредак. Пацијенти су се боље сећали само онда када су им приказиване слике после којих је стимулисана амигдала, док при препознавању контролних слика није дошло ни до каквих промена. Занимљиво је да је до највећег побољшања дошло код пацијената са најлошијом меморијом. Један од таквих испитаника наредног дана није препознао ниједну контролну слику, док се оних стимулисаних веома добро сећао.
Ово је прво истраживање које је електричним стимулисањем мозга људи довело до побољшања памћења. „Резултати би једног дана могли да буду примењени у стварању уређаја који ће служити за помоћ пацијентима са тешким оштећењима меморије изазваним трауматским повредама мозга или благим когнитивним оштећењима повезаним са различитим неуродегенеративним болестима, али је за сада ово више научни закључак него терапеутско решење“, рекао је у саопштењу за медије један од аутора истраживања, Кори Инман са Департмана за неурохирургију.
Истраживачи су одлучили да експеримент раде на амигдали, а не хипокампусу, јер сматрају да би стимулусање хипокампуса било преблизу самих меморијских механизама, што је ризично. Са друге стране, на глодарима се већ деценијама раде експерименти на амигдали и на основу тога се доста зна о њеним везама са другим меморијским структурама.
Као предмету непрестаног интересовања многи су се научници, али и уметници посветили теми памћења и заборављања, па су тако настала бројна дела инспирисана причама људи који су доживели неки вид амнезије. Неке од ових филмова, као што су Мементо, Милионер из блата, Далеко од ње, Пијев живот, Аватар, Рођен четвртог јула, психолог Џон Симон повезао је са истинитим причама из живота. На основу ових живописних филмских прича написао је књигу Memory and Movies: What Films Can Teach Us about Memory, у којој објашњава различите аспекте меморије кроз примере из филмова.
Људи често о меморији размишљају као о нечему јединственом, целовитом, што или добро или лоше функционише. Неретко се жале на своје лоше памћење и увек познају бар неког ко супротно томе памти веома добро. Психолог Џон Смит у овој књизи, између осталог, објашњава да је овако целовито схватање погрешно jeр људи заправо имају четири различита типа меморије, који, иако претежно функционишу повезанo, чине одвојене целине па са различитим оштећењима губе и различите способности.
На пример, неко може имати оштећење епизодне меморије које онемогућава ментално путовање кроз време и присећање појединости у вези са догађајима из прошлости, док процедурална меморија истовремено може остати нетакнута, те ће тако та особа без тешкоћа савладати вештину скијања на пример, али касније неће знати ни ко ју је, ни где томе научио, док ће се и даље сећати како да скија. Међутим, може се десити и да процедурална меморија буде сачувана, а семантичка – задужена за сва чињеничка знања, као што је, на пример, значење речи (људи знају на шта се односи реч глобус захваљујући семантичкој меморији) – изгубљена. У том случају, неко ће се сећати свог првог пољупца, места, времена и расположења тог дана, али ће заборавити само значење речи пољубац. Разноликост меморијских функција води разноликости заборавa. Ипак, када је реч о меморији, треба напоменути да је епизодна најосетљивија. Она се у детињству постепено развија, а у старости се прва губи.
Сећања која би у будућности могла да буду спасена захваљујући споменутом проналаску неуролога односе се на физичке повреде мозга које Џон Смит сликовитије објашњава филмом The Music Never Stopped, у ком је описана органска амнезија, врста заборава до које долази услед потреса мозга, дављења, неуспелог вешања, тежих тровања, епилептичког напада, или дегенаративних промена одређених делова мозга. Када се несрећа деси, особа углавном не може да се сети шта јој је непосредно претходило, оваква врста амнезије назива се ретроградном, а познат пример представља телохранитељ принцезе Дајане, Тревор Риз Џонсон, који се у тренутку саобраћајне несреће у којој је Дајана погинула, налазио у истим колима. Због тешког потреса мозга који је доживео, не сећа се узрока несреће нити било чега што јој је претходило.
Насупрот ретроградној, антероградну амнезију карактерише недостатак могућности да се створе нова сећања, коју Адам Брнс у књизи Surviving Amnesia: Mind Over Memory веома добро описује, између осталог, дијалозима које је водио са пријатељима након саобраћајне несреће и тешког потреса мозга.