Zašto tuberkuloza, najstarija i najmasovnija bolest ljudske civilizacije, još nije iskorenjena?
Piše: Marija Vidić
Tuberkuloza se, pretpostavlja se, pojavila kada i Homo sapiens sapiens, pre oko 40.000 godina, kada je ovaj naš predak krenuo iz Afrike da osvaja svet. Međutim, najstarija dokazana infekcija čoveka tuberkulozom datira od pre oko 9000 godina – pronađena je sofisticiranim ispitivanjima ostataka neolitskog čoveka iz istočnog Mediterana, ne tako davno, 2008. godine.
Tragovi tuberkuloze pronađeni su i kod egipatskih mumija, a neki naučnici smatraju da je ovo najstarija bolest za koju čovek zna.
Tuberkuloza, Mycobacterium tuberculosis, sasvim suprotno od ranijih verovanja, nije stigla do čoveka preko životinja. Tragovi Mycobacterium bovis, koji je karakterističan za stoku, datiraju od pre oko 6000 godina, otprilike u vreme kad je čovek počeo da uzgaja ove životinje. Međutim, iako od nekih oblika tuberkuloze obolevaju i ptice, glodari i gmizavci, Mycobacterium tuberculosis kod njih se retko pronalazi, pa se smatra da životinje ne mogu preneti čoveku ovu infekciju.
Tuberkuloza je od davnina bila dobro poznata čoveku, mada ne i dovoljno istražena. U jednoj od najstarijih medicinskih knjiga, poznatoj egipatskoj studiji Ebers papirus, koja datira iz 1550. godine p.n.e., preporučuje se da se bolest koja izjeda pluća hirurški leči uklanjanjem cisti i tretiranjem smesom u kojoj je mešavina raznih plodova voća, semenja, delova biljke akacije, soli, meda, krvi životinja i insekata… U Starom zavetu se pominje bolest koja izjeda Jevreje koji skrenu sa božjeg puta, a istraživači smatraju da se misli baš na tuberkulozu.
Bolest vampira
Hipokrat (460–370 p.n.e.), otac zapadne medicine, tvrdio je da je ova bolest, koju su u Staroj Grčkoj nazivali phthisis, najčešći uzrok smrti čoveka njegovog doba. Hipokrat je zaključio da tuberkuloza uglavnom napada osobe starosti između 18 i 35 godina i gotovo je uvek smrtonosna. Znalo se da izaziva nekakve čireve u plućima i grlu, da se od nje kašlje i da je prati povišena temperatura, a da bolest vrlo brzo izjeda telo.
Međutim, stari Grci nisu razumeli prirodu ove bolesti – Hipokrat je učio lekare da ne posećuju obolele jer je ishod poznat, pa je bolje da lekari čuvaju svoju reputaciju. Dok su neki mislioci poput Aristotela tvrdili da je tuberkuloza zarazna, drugi su smatrali da je nasledna.
Srednji vek nije doneo nikakva nova saznanja: tuberkuloza je čak ponegde smatrana bolešću vampira, a u nekim zemljama, posebno u Engleskoj i Francuskoj, lečena je „kraljevskim dodirom“, koji je imao magijsku moć. Francuski kralj Henri IV je jednom nedeljno dodirivao bolesne, a Luj XIV još češće. Slično se radilo i u Engleskoj, ali dodiri nisu zaista lečili, kako su tvrdili dvorski lekari, pa se tragalo i za drugim načinima isceljenja.
Bela kuga
Tokom dve stotine godina, počev od 17. veka, po Evropi i Americi je kosila velika bela kuga. Od nje nije bilo spasa – ko se razboleo, umro je. Zahvatala je češće siromašne oblasti gde je higijena bila na nižem nivou, a naseljenost gušća. Znanje o tuberkulozi nije bilo mnogo veće nego vekovima ranije, osim što je postalo jasno da je bolest zarazna – sve više lekara prihvatalo je da je teško oboleti od tuberkuloze bez prethodnog dodirivanja zaražene osobe. Pretpostavljalo se da nevidljivi virus može da opstane čak i godinama na odeći i u organizmu, a lekari su počeli da uviđaju i da postoji nekakav period inkubacije pre nego što se siptomi bolesti ispolje.
Studija Vilijama Vulkomba iz 1808. sugerisala je da je od 1571 smrtnog slučaja u engleskom gradu Bristolu, između 1790. i 1796. godine, čak 683 uzrokovano tuberkulozom. U Londonu je krajem 18. veka skoro svaka četvrta osoba umrla od ove bolesti. Rene Laenek, francuski lekar i izumitelj stetoskopa, koji je i sam relativno mlad umro od tuberkuloze proučavajući ovu bolest, s početka 19. veka uspeo je da potvrdi vezu između plućnih lezija koje je pronalazio radeći autopsije umrlih od tuberkuloze, i respiratornih smetnji koje su se javljale kod obolelih. Njegova knjiga Traité de l’Auscultación Mediate odmah je prevedena na engleski i smatra se začetkom modernog naučnog ispitivanja tuberkuloze.
Današnji rizici
Do kraja 19. veka istraživanja su rađena na zečevima, ali je bilo potrebno još oko 50 godina da bi se došlo do efikasnog tretmana. Međutim, broj obolelih je već počeo da opada – industrijska revolucija donela je mnoge plodove, među kojima i poboljšanje sanitarnih uslova i higijene, a veliki doprinos dalo je i saznanje o načinu širenja bolesti.
Danas se zna da je uzrok tuberkuloze bacil Mycobacterium tuberculosis, koji se deli svakih 16 do 20 časova, što je vrlo sporo u odnosu na slične bakterije čiji je period deobe obično samo jedan sat. Preživljava u oštrim uslovima – teško ga je uništiti čak i sredstvima za dezinfekciju. Međutim, prisustvo bacila u organizmu ne znači da će doći do ispoljavanja simptoma, već je potrebno da stigne do plućne alveole i počne da se razmnožava.
Smatra se da je najveći rizik za ispoljavanje infekcije prisustvo HIV-a, koji ima čak 13 odsto obolelih od tuberkuloze. Tuberkuloza je učestalija u siromašnim i gusto nastanjenim mestima i oblastima, a češća je kod ljudi sa narušenim imunitetom – narkomana, zatvorenika, beskućnika… Istraživanja su pokazala da su i pušači rizična grupa – rizik od obolevanja je duplo viši u odnosu na nepušače. Slično je i kod alkoholičara, obolelih od dijabetesa…
Uglavnom se prenosi putem kašlja, kijanja, pljuvanja. Osobe koje su u dužem, bliskom ili čestom kontaktu sa zaraženim u visokom su riziku da obole. Samo su osobe sa tzv. aktivnom tuberkulozom zarazne, dok one sa latentnom infekcijom koja se nije ispoljila – nisu. Oko 90 odsto inficiranih nikad ne oboli i nema simptome tuberkuloze. Kao terapija se koriste antibiotici, ponekad više njih u kombinaciji, a lečenje često mora biti vrlo dugo i uporno.
Jedna vakcina
Današnji svet se od epidemija kakve su bile u 18. i 19. veku štiti ne samo boljom higijenom i lakšim otkrivanjem bolesti već i vakcinacijom. Sve bebe rođene u Srbiji (osim imunološki kompromitovanih) po zakonu dobijaju drugog ili trećeg dana života BSG, živu vakcinu koja sadrži klice, izazivače imunološke reakcije. Tako se stvaraju antitela koja pripremaju organizam da se u kontaktu sa bacilom tuberkuloze efikasnije odbrani. Iako je BSG vakcina napravljena još dvadesetih godina prošlog veka, obaveznu vakcinaciju Svetska zdravstvena organizacija uvela je 1972. godine, pa je danas prima gotovo 90 odsto novorođenčadi u svetu. Vakcina daje dobru zaštitu u detinjstvu, tokom prvih desetak godina, ali se kasnije njeno dejstvo smanjuje.
Broj obolelih od tuberkuloze u Srbiji je tokom proteklih šest godina opao za 43 procenta, pokazale su statistike Ministarsva zdravlja, predstavljene povodom Svetskog dana borbe protiv tuberkuloze, 24. marta 2012. Tokom 2006. godine, kada je započet intenzivan program borbe protiv tuberkuloze, u Srbiji je bilo registrovano oko 2800 slučajeva, 2010. bilo ih je 1500, a preliminarni podaci za 2011. pokazali su da broj pacijenata sa tuberkulozom – i pored sasvim suprotne percepcije u javnosti – nastavlja da opada.