Недавно је секвенциран највећи геном до сада и припада једној од најзанимљивијих лабораториjских животиња
Текст: Јована Николић
У фебруару ове године декодиран је највећи геном до сада, који чини 32 милијардe парова база, што је десет пута веће од генома човека. У питању је геном мексичког водоземца познатог под називом мексичка ходајућа риба или аксолотл (Ambystoma mexicanum). Рад је објављен у часопису Nature, а први аутор је Сергеј Новошилоу са Института „Макс Планк“ за молекуларну ћелијску биологију и генетику у Дрездену. Истраживачи су желели, између осталог, да идентификују гене који могу бити укључени у регенерацију, као и гене које имају само ове животиње.
Аксолотл је модел-организам и посебно је занимљив за истраживања због своје невероватне моћи регенерације захваљујући којој након повреде могу да му израсту читави нови удови са све костима, мишићима и нервима, реп, делови ока или чак делови мозга. Претпоставља се да је то зато што ове животиње током читавог живота задржавају неке особине ембриона, односно за њих је карактеристична неотонија.
Дакле, они за разлику од већине водоземаца достижу полну зрелост без проласка кроз метаморфозу, па чак остају читавог живота у води иако имају плућа. Аксолотли могу да се размножавају док су још на ступњу ларве и то у води, а овакав начин живота захтева мање хране него што је потребно одраслој јединки на копну. Са друге стране, конзумирање јода или његово убризгавање може да доведе јединку у фазу одраслог организма.
Због велике моћи регенерације и лаког прихватања трансплантације ови необични водоземци се користе у истраживањима развоја удова код кичмењака, њихове ране зарастају без ожиљака, а регенеришу се чак и унутрашњи органи. Истраживачи трагају за променама у РНК и протеинима које омогућују да се одрасла ћелија претвори у матичну, па се очекује да нова сазнања о геному пруже неке од одговора.
У животу аксолотла постоје бројни парадокси, а један од њих је чињеница да је број јединки које се узгајају у лабораторијама или као кућни љубимци широм света изузетно велики, док се у природи креће око неколико стотина и налази се на Црвеној листи угрожених врста. Популација је пре свега угрожена развојем Мексико Ситија, а природно станиште ове животиње била су два мексичка језера, Чалко и Сочимилко, од којих је прво исушено како би се избегле поплаве, а аксолотлу је у природи преостало још око 170 километара канала који пресецају јужни део Мексико Ситија.
Истраживачи постављају питање да ли ће аксолотли узгајани у вештачким условима задржати особине по којима су познати, а локално становништво их је пре него што су били угрожени користило у исхрани. Са друге стране, у Јапану се још узгајају за потребе појединих ресторана, а највећа посластица су када се испрже у уљу. Иначе, њихов укус пореде са укусом јегуље. Они који се узгајају у заточеништву најчешће су препознатљиве беле или прозирно розикасте боје, док су у природи углавном зелених, браон и црних нијанси. Претпоставља се да сви бели представници потичу од шест одраслих јединки које су 1863. године превезене бродом из Мексика у Париз, откада почињу истраживања на њима.
Поред тога што су модел-организми за изучавање регенерације, на аксолотлима се врше и бројна истраживања у којима им се убризгава јод и хормони како би се пратила метаморфоза, користе се у истраживањима срчаних болести због присуства једног мутираног гена који узрокује срчане проблеме код ембриона, а једна од олакшавајућих околности у истраживањима је велики ембрион којим се лако манипулише.