Šta je Natalijina ramonda? Kakav je to čudni cvet koji se nosio povodom Dana primirja?
Tekst: Slobodan Bubnjević
Čudnovati cvet koji se zove Natalijina ramonda, kao i sve drugo u vezi sa jednodnevnim praznikom koji se u Republici Srbiji već četiri godine obeležava 11. novembra, još uvek je nepoznanica zbog koje se tek tako dobija slobodan dan. Izabrani datum svakako nije deo kolektivnog sećanja i tokom većeg dela godine malo ko zna kog je tačno datuma novembarski praznik, kao i da se zvanično naziva Dan primirja.
Za razliku od Dana državnosti, 15. februara, koji je postao prepoznatljiv i jasno povezan sa počecima nacionalnih demokratskih tradicija, priča o Danu primirja za većinu građana još uvek spada u egzotična znanja koja mogu da posluže kao teža pitanja na nekom TV kvizu.
Budući da su razni drugi datumi u novijoj, ali i starijoj prošlosti mnogo češće spominjani, sve dok ovaj endemski istorijski datum nije postao državni praznik retko ko je razmišljao o njegovom stvarnom značaju.
Praznik je, naime, posvećen potpisivanju primirja u Prvom svetskom ratu, kada su 11. novembra 1918. godine generali dveju zaraćenih strana u francuskom gradu Kompijenu, u jednom železničkom vagonu potpisali primirje. Mada će stvar biti sasvim završena tek sa konferencijom u Versaju, ovim događajem na železničkom koloseku u praksi se okončao Veliki rat, najkrvaviji sukob u dotadašnjoj ljudskoj istoriji.
Isti vagon će još jednom biti pozornica istorije – Hitler će 1940. godine, u zenitu Drugog rata, insistirati da se nakon Sedana, sloma francuske vojske i poraza britanskog ekspedicionog korpusa, kapitulacija Francuske potpiše u vagonu koji je po nacistima simbolizovao poniženje Nemačke.
Republika Srbija je ovaj datum izabrala za jedan od svojih praznika, a uređeno je i da se uz praznik odredi i specifičan amblem koji se nosi na reveru u nedelji uoči Dana primirja.
Amblem se sastoji od dve zelene trake koje asociraju na lentu slavne albanske spomenice i jednog ljubičastog cveta sa pet latica. Veza sa odličjem iz Prvog svetskog rata sasvim je jasna, imajući u vidu koliko su taj rat, nemerljivo nacionalno stradanje tokom povlačenja kroz Albaniju i brojne vojne pobede obeležili domaću istoriju.
No, kakav je to cvet koji ide uz lentu?
DREVNA VRSTA
Cvet koji se nosi kao zvanični simbol Dana primirja je Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae). Pomalo nalik prazniku, reč je o endemskoj biljnoj vrsti za koju su do pre par godina znali samo iskusni botaničari i strastveni ljubitelji lokalne flore.
Međutim, njene biološke osobine su gotovo zapanjujuće. Ako ste sumnjičavi ili vam je možda i pomalo smešno na Balkanu učestalo uvođenje nepoznatih tradicija i čudnovatih simbola iz zaboravljene istorije u panteon nacionalnog identiteta, Natalijina ramonda će vas u mnogo čemu iznenaditi.
Naime, reč je o ugroženoj i retkoj vrsti – endemitu koji živi samo na području Centralnog Balkana, u Srbiji, Makedoniji i severnoj Grčkoj. Pritom, reč je o biljci koja ima zapanjujuću sposobnost da vaskrsava nakon što je potpuno osušena.
Pripada porodici Gesneriaceae i prostire se na nadmorskim visinima od 350 do 2200 metara. Inače raste na izuzetno nepristupačnim mestima, uglavnom u klisurama, na krečnjačkim stenama gde je suvo i hladno. Za nacionalnu epopeju u Prvom svetskom ratu vezuju je upravo ovakva staništa i oblast prostiranja, na kojoj su se odvijale prelomne bitke u završnici rata.
Natalijina ramonda nije lekovita. Višegodišnja je, zelena i zeljasta biljka koja ima snažno podzemno stablo, kakvo botaničari nazivaju rizom. Visoka je desetak centimetara i ima nekoliko cvetova. Sami cvetovi su sačinjeni od četiri, a ređe pet ili šest preklopljenih kruničnih listića. Krunica je uglavnom ljubičaste, ali ponekad i bele boje.
Posebno je zanimljivo što Natalijina ramonda spada u drevne, praktično fosilne vrste. Ona je ostatak suptropske flore, verovatno iz Afrike, koji je preživeo ledeno doba i potom se povukao u skrivene delove Balkana.
Rasla je još u geološko doba pre Kvartara koje se po staroj klasifikaciji nazivalo Tercijar (po novoj podeli, Tercijar odgovara dobima Neogen i Paleogen).
BALKANSKI FENIKS
Osim što je drevna i izuzetno izdržljiva, Natalijina ramonda ima osobinu koju među skoro 300.000 poznatih cvetnica ima samo trideset biljnih vrsta. Naime, nakon što se u odsustvu vode sasvim osuši, ova biljka može da ponovo oživi nakon malo kiše ili zalivanja.
Navodno je 1928. botaničar Pavel Černjavski slučajno prosuo vodu na herbarijum u kome se nalazio uzorak osušene Natalijine ramonde. I ona je nakon toga oživela.
Ova osobina koja se naziva anabioza i danas, posebno u eri svemirskih istraživanja, izaziva uzbuđenje i podstiče nova istraživanja ove biljne vrste. Ponekad se zato naziva i feniks. No, Natalijina ramonda ima ovu osobinu pre svega kao reliktna, suptropska biljka koja je živela u drevnim epohama i klimi bitno drugačijoj od današnje.
Istorija otkrića Natalijine ramonde delimično se vezuje za oca srpske botanike, Josifa Pančića. Ramonde su, inače, kao biljna vrsta poznate od tridesetih godina XIX veka kad ih je francuski istraživač po kome nose ime otkrio na području današnje Španije, u Pirinejima.
No, pola veka kasnije, 1874. godine, Pančić je došao do značajnog otkrića kada je otkrio da ramonde postoje i izvan Španije. Otkrio ih je na teritoriji južne Srbije, ali je zaključio da je reč o novoj vrsti koju je nazvao ramonda serbika (Ramonda serbica).
Deset godina kasnije, 1884. godine, dvorski lekar Sava Petrović otkriva da na Balkanu postoji još jedna vrsta ramonde sa nešto drugačijom krunicom i listovima. Budući da je bio u službi na dvoru kralja Milana, Petrović ovoj vrsti daje naziv Ramonda nathaliae, u čast kraljice Natalije.
Mada zauzima drugačija staništa, ona povremeno živi sa Pančićevom srpskom ramondom u takozvanoj simpatriji. Istraživači sa Biološkog fakulteta u Beogradu prevođeni profesorom Vladimirom Stevanovićem uspeli su da detaljno opišu i analiziraju ova preklapanja i prostiranje obe vrste (mapa iznad).
Vek i po nakon što ju je proučio doktor Petrović, ispostaviće se da će ova tajanstvena i izdržljiva, drevna biljka koja i potpuno osušena oživljava, postati jedan od novih simbola savremene Srbije.
Potraga za identitetom, trajnim i autentičnim simbolima, koja se može naći u istoriji brojnih evropskih naroda, ali koja je u prethodne dve decenije bila svojstvena narodima Balkana, dok su se neprekidno menjali nazivi, granice i oblici država, uglavnom je samo u žižu lansirala neke neugodne događaje, stare nevolje i mračne dileme.
No, dogodilo se i to – da nam se tako predstavi jedan cvet.
