Најновији извештај биолога са Универзитета у Јути потврђује да би изумирање лешинара имало много негативних последица по животно станиште
Текст: Јована Николић
Ако потражите фотографије угрожених животиња уз помоћ Гугла, ваш екран ће бити преплављен пандама, белим медведима и осталим врстама које ће брзо изазвати сажаљење. Претрага угрожених птица довешће до фотографија оних најшаренијих. Тешко да ћете међу њима пронаћи најугроженију групу птица – лешинаре. Међутим, иако ове животиње нису међу омиљеним становницима наше планете, од њиховог опстанка у великој мери зависи и наша будућност, а студија коју је недавно објавио тим биолога са Јута универзитета, изнова то потврђује.
На свету тренутно живе 22 врсте лешинара, а према областима које насељавају деле се на оне из ”Старог света”и ”Новог света”. Готово све врсте су угрожене, а међу њима је девет оних чија се угроженост може назвати критичном. Биолози са Универзитета у Јути наводе неколико фактора који утичу на све мањи број лешинара и њихов све тежи опстанак. Поред природних, које чине спора репродукција и специфична исхрана (овој групи припадају птице које се хране искључиво мртвим животињама), ка њиховом нестанку воде и тровања која узрокује човек.
У различитим деловима света до хране лешинара доспевају различите врсте отрова, а ни човекове намере нису увек исте. Ипак, последице су идентичне – број ових невероватних птица, које животну средину чине чиситијом и здравијим, нагло опада. У појединим земљама је препознато до каквих последица може доћи, а становници неких делова света су се већ суочили са опасностима, па је уложено доста труда и новца у очување ових птица.
Након неколико деценија резултати су постали видљиви а повећан број јединки вратио је наду да ове животиње ипак неће изумрети. Међу земљама које су успеле да помогну лешинарима налазе се САД (Калифорнија), Индија, али и Србија, где је број јединки белоглавог супа значајно повећан откада је стављен под заштиту. Ипак стручњаци упозоравају да је много лакше и исплативије заштити лешинаре док су још ту него касније повећавати њихов број.
Африка и Индија
Тренутно су најугроженији лешинари које живе у Африци, јужно од Сахаре. У појединим деловима становништво лови ове птице и користи њихове делове тела у својим магијским ритуалима. На пример у одређеним круговима влада веровање да мозак ове необичне животиње омогућава предвиђање будућности, а да ће онај ко са собом носи делове њеног тела отерати од себе зле духове и сачувати снагу. Напротив, само живи лешинари могу да сачувају становништво од болести, а поглед у будућност у којој њих нема не може бити сјајан.
Афрички лешинари су изложени и великом броју отрова који су у овим пределима веома заступљени и доступни због њихове неопходности у пољопривреди, али се често не користе на исправан начин. Наиме, када лавови и други предатори убију домаћу животињу, људи обично њене остатке поспу отровом како би се осветили овим нападачима, а токсичне материје готово увек заврше у стомаку лешинара. Често су отрови намењени и директно лешинарима јер ловокрадице не желе да их ове птице одају летећи изнад њих док вуку мртве животиње које су противзаконито убили.
Лешинари се хране искључиво у групама, па је број оних који страдају од једне отровне животиње велики. Тако је забележено да је хранећи се једним слоном, ког су ловокрадице убиле због слонове кости и посуле отровом, угинуло више од 500 лешинара. Сви ови фактори су довели до тога да у Африци данас има 97 одсто мање лешинара него пре 50 година.
Тим биолога са Универзитета у Јути лако може да предвиди шта чека Африку ако се настави са истребљењем лешинара, на основу онога што се већ догодило у Индији. Уколико се смањи њихов број, животињске врсте које се хране и на друге начине, прећи ће на ову врсту исхране због веће доступности и хранљивости. Популације пацова, инсеката, врана и дивљих паса могу се значајно увећати не дозвољавајући преосталим лешинарима да приђу свом плену.
Међутим, ниједна од ових животиња не може да очисти природу од угинулих животиња том брзином којом може лешинар, а што је још важније у његовом желуцу се луче течности које убијају различите врсте вируса и бактерија, док организми других животиња нису способни за то већ их преносе даље.
Средином деведесетих година у Индији је знатно смањен број лешинара. Иако њихов желудац може да неутралише беснило, колеру и антракс, диклофенак којим су фармери лечили говеда за њих је био смртоносан. Због константне употребе овог лека, број лешинара је опадао јер је на један леш говечета долазило и по стотину ових птица. Када је смањен број ових чистача природе који великом брзином лоцирају плен и поједу га, мртве стоке је било све више па је популација дивљих паса драстично порасла (за 11 година број од 7 милиона јединки достигао је 29 милиона). Све то је утицало на повећано ширење беснила од ког је од 1992. до 2006. године умрло више од 40.000 људи.
Данас Индија може да послужи као добар пример у заштити лешинара јер је 2006. забрањена употреба диклофенака у ветеринарске сврхе а број лешинара расте. За лечење домаћих животиња сада се користе друге врсте лекова, а индијска влада је ограничила и количину овог лека која се може купити за лечење људи, како би се спречило давање остатака животињама. Ово би могло да буде добра лекција о заштити ових величанствених птица макар од људских фактора тамо где се не могу поправити њихови природни услови живота.