Да ли је модификација гена на путу да постане право и могућност сваког човека
Текст: Василије Гломазић
Када се говори о основним људским правима, обично се имају у виду право на живот, на слободу кретања и изражавања, право на политичко деловање, на образовање једнакост пред законом и слично. Међутим, шта ако би се листа тих неповредивих личних слобода проширила за право на модификацију сопственог генома? То повлачи читав сет питања, како етичких тако и законских. Морфолошка слобода је појам који потиче од Макса Мора, филозофа и трансхуманисте, који ју је пре четврт века у тексту „Технолошка самотрансформација“, објављеном у часопису Extropy, дефинисао као „својевољну могућност промене форме свог тела технологијама као што су операције, генетски инжењеринг, нанотехнологије и емулација“. Истраживач са Института за будућност човечанства Универзитета у Оксфорду, Андрес Сандберг, позвао се у раду објављеном у Журналу медицине и филозофије 2010. године на Морову идеју морфолошке слободе сматрајући да је неопходно проширивање права на сопствено тело. То би значило да људи осим „власништва над самим собом“ имају право и да себе модификују по жељи.
Данас има на хиљаде гласноговорника ове идеје, а први међу једнакима је Џосаја Зајнер. Овај тридесетосмогодишњи Американац са упадљивим бројем алки у ушним шкољкама, офарбаним праменом косе, минималистичким тетоважама и речником који се често ослања на неформалне уличне фразе, може заварати посматрача понесеног предрасудама. Ипак, Зајнер није ни члан панк бенда, нити ексцентрични мултимедијални уметник, већ научник. Докторирао је биофизику на Универзитету у Чикагу и провео две године радећи у НАСА као истраживач, али свемирксу агенцију напушта јер је, како сам каже, очекивао иновативнији посао. Себе представља као биохакера, а широј јавности је постао познат као први човек који је искористио CRISPR технологију да модификује сопствене гене.
Међутим, најзанимљивији део тек следи јер Зајнер жели да модификација гена не буде само право сваког човека, већ и свима доступна могућност. Вођен том идејом основао је стартап компанију The Odin, која продаје опрему за генетску модификацију по цени од неколико десетина до неколико хиљада долара у зависности од тога да ли је у питању основна опрема за промену боја бактерија, CRISPR опрема за едитовање гена бактерија или читава кућна лабораторија. Америчка асоцијација за научни напредак (AAAS) прогласила је 2015. године CRISPR технологију за научни пробој године и од тада завређује огромну пажњу научне, али и шире јавности. Она у суштини представља палиндромске секвенце на бактеријском геному ДНК које имају функцију одбрамбеног система од вируса који нападају бактерије – бактериофага.
Са узлетом CRISPR технологије паралелно се дешава и метеорски успон биохакерске културе, која као и други хакерски покрети подстиче и пропагира масовну доступност, у овом случају у самосталном истраживању биологије на коју прерогатив више не би имали научници. Биохакерство је један од аспеката „уради сам биологије“, растућег социобиотехнолошког покрета чији припадници заговарају генетске модфикације којим би се на другачији начин третирале многе болести са којима медицина тешко излази на крај. У вези са пионирским подухватом Џосаје Зајнера направљен је и краткометражни документарни филм Gut huck, који прати главног протагонисту током процеса трансплантације фекалних бактерија. Наиме, Зајнер је у фебруару 2016. постао прва особа која је себе генетски модификовала тако што је у свој организам унела фекалне бактерије здравог донора. Разлог је био здравствене природе јер је Зајнер патио од проблема у гастроинтестиналном тракту који су се, како тврди, знатно ублажили након овог експеримента.
Међутим, Зајнер истиче да добробити генетских модификација не би требало ограничити само на третирање здравствених тегоба. Напротив, њихова примена је далеко шира. Зајнер сматра да имамо право да медификујемо сопствене гене тако да себи створимо шансу да постанемо оно што смо можда одувек сањали. Да би то доказао, крајем прошле године је себи у леву руку убризгао CRISPR/Cas9 систем са циљем да модификује миостатин, протеин који регулише мишићни раст и смањује ниво масти у организму. Често се на животињама изводе експериметни са миостатином, а Зајнер тврди да је овим чином померио границе успостављене ригидношћу социјалне неприхватљивости и законских регулатива.
„Ово не можете зауставити нити регулисати“, изјавио је током свог перформанса који је преносио преко Фејсбука у октобру прошле године Тристан Робертс, момак заражен ХИВ-ом. Он се шест година лечио од овог вируса и мучио се са нуспојавама терапије. Вољан да ствари промени набоље, постаје први добровољни пацијент трансхуманистичке биотехнолошке организације Ascendence Biomedical. У себе је убризгао ген N6, који подстиче антитела да се боре против ХИВ-а. Према истраживању америчког Националног института за здравље, ова антитела су се у лабораторијским условима показала као одлична у неутралисању већине подтипова ХИВ-а и тренутно се развија вакцина на овој бази. Међутим, то није осујетило три Робертсова пријатеља биохакера да софтверски развију плазмид (независно репликујући ДНК молекул одвојен од хромозомске ДНК) са N6 генима који би у Робертсовом телу требало да подстакну производњу антитела која би се супротставила вирусу. Ефекти овог експеримента који је изазвао многе контроверзе и даље су непознати.
The Odin и Ascendence Biomedical су далеко од усамљеника у побуњеничком биохакерском походу да модификација гена постане свачије право. У последњих неколико година широм света ничу компаније и удружења као што су Biomakers Lab, BioBuilder, Genspace, Biotech without borders и многе друге. Септембра прошле године одржан је Global Community Biosummit, највећи скуп биохакера на коме су поред припадника еснафа учествовали и привредници и научници, као што су Џорџ Черч, генетичар, професор са Харврада и отац синтетичке медицине, или Јоичи Ито, први човек интердисциплинарног истраживачког центра MIT Media Lab, који је огранак великог Технолошког института у Масачусетсу. На самиту се представио и BioCurious, прва компанија која изнајмљује радни простор, опрему и научну подршку свима које занима биохакерство, а која се углавном финансира из краудфандинг кампања и донација људи који деле исти ентузијазам. Мото ове компаније која се, гле чуда, налази у самом језгру чувене Силицијумске долине, савршено описује суштину биохакерства и гласи: „Експериментишите заједно са својим пријатељима.“
Међутим, велики број научника не само да не мисли да би генетски експерименти требало да постану основна људска права и јефтина доколица, већ сматрају да је то изузетно опасно. Такође, постоје и озбиљне законске препреке или, у најбољем случају, области нерегулисаности. Америчка Управа за храну и лекове (FDA) је након јавних експеримената Зајнера и Робертса издала саопштење у коме упозорава грађане на безбедоносне ризике као и да је продаја опреме за биохаковање нелегална. Микробиолог Брајан Хенли, који је и сам познат по експериментисању са генима, сада се такође противи томе јер сматра да аматерски приступ тако озбиљној области може имати катастрофалне последице. Као главни проблем истиче неконтролисаност процеса, стерилност убризгане материје и опасност од ендотоксина који може довести и до смрти.