Svetski dan poezije obeležavamo tekstom Slađane Šimrak o paralelnim revolucijama dve naizgled nespojive discipline, matematike i poezije
Tekst: Slađana Šimrak
Da je Platon prisustvovao suđenju Josifu Brodskom, sigurno bi se često javljao za reč. Mladi Brodski je optužen za „društveni parazitizam“ i morao je pred sudijom dokazivati da je po zanimanju pesnik. Sudnica je bila prepuna. „Ne sudi se pesniku svaki dan!“ – odjekivalo je.
Ali sudilo se – poeziji, zajedno sa matematikom. Obe su kroz istoriju proglašene prorocima u svojim domenima što je često izazivalo sukobe. Upravo je Platon optužio pesnike da su neprijatelji istine, a njihovu poeziju da „širi mentalne otrove“, dok je Volter smatrao da je Arhimed imao neuporedivo više mašte od Homera.
Naravno, zastupnici pesnika nisu ostajali dužni, nazivajući matematičare blesavim i beskorisnim sanjarima. Šopenhauer je priznavao poeziju kao najviši oblik umetnosti, dok je aritmetiku smatrao najprizemnijom aktivnošću ljudskog duha.
Ipak, veza između matematike i poezije često je snažnija nego između matematike i neke druge nauke. Jedan od razloga je taj što matematiku vidimo kao ključni faktor nauke, i tek kada neka grana nauke pronađe upotrebu matematike u sopstvenom napretku i objašnjenju, smatramo je potpuno razvijenom. Slično je sa odnosom poezije i umetnosti. Svako relevantno umetničko delo bi trebalo da poseduje određenu dozu „poetskog začina“.
Paralelne revolucije
Osim što su „prorokovale“, zajedno su i odrastale. Prvi pesnik u istoriji kome znamo ime istovremeno je i prvi matematičar. Bila je to zapravo sumerska pesnikinja i astronomkinja Enheduana rođena u 23. veku p.n.e. Dva najznačajnija rada stare Grčke, Aristotelova Poetika i Euklidovi Elementi napisana su gotovo u isto vreme i oba su predstavljala neku vrstu imitacije spoljnjeg sveta. Euklid je izrazio kroz geometrijsku formu, a za Aristotela, ona se nalazila u razumevanju poetike kao opisa svakodnevnog života.
Ovo je bio tek početak paralelnih revolucija. Dok su Janoš Boljaj i Nikolaj Lobačevski tragali za neeuklidskom geometrijom, Šarl Bodler je pomerao granice poezije. Nadrealisti predvođeni Bretonom ne mogu se odvojiti od topologa koji su istovremeno pisali jednako novu i uzbudljivu matematiku.
Svega nekoliko decenija kasnije, u Francuskoj je osnovan pokret Ulipo (Radionica potencijalne književnosti) koji je za cilj imao otkrivanje matematičkih postupaka koji bi doprinosili književnom stvaranju. Pokretači ovog pristupa bili su Remon Keno i Fransoa le Lione.
Verovatno jedini u istoriji koji je postizao velike i trajne rezultate na oba polja bio je persijski učenjak Omar Hajam. U matematičkom radu dao je veliki doprinos geometrijskom rešavanju kubnih jednačina, dok je kao pesnik ostao upamćen po delu Rubaije koje su i dalje predmet interesovanja pesnicima i naučnicima.
Kako su matematičari nedavno otkrili, u Rubaijama postoje različite veze između katrena koje se tumače i istražuju pomoću teorije grafova. Njegova poezija duboko je uticala na pozive nekih od najznačajnijih pesničkih figura prošlog veka kao što su T.S. Eliot i Ezra Paund.
Britanski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž bio je jedan od takozvanih „jezerskih pesnika“, zajedno sa Vilijamom Vordsvortom i Robertom Sautijem. Stvarali su u romantizmu, ali nisu bili sledbenici nijedne pesničke prakse. Kolridž je svojevremeno planirao poetizovanje celih Euklidovih Elemenata, međutim dovršio je samo pesmu-dokaz prve propozicije. Među njihovim prijateljima bio je matematičar Vilijam Roven Hamilton koji se, pored algebre, veći deo života bavio pisanjem poezije. Jednom prilikom je poslao svoje stihove Vordsvortu, međutim pohvale su bile neubedljive.
Nemački matematičar David Hilbert nije mario za poetsku kreativnost. Kada je primetio da je jedan student prestao da dolazi na njegova predavanja, malo se raspitivao i naposletku saznao da je napustio matematiku kako bi postao pesnik. Na to je Hilbert odgovorio: „Ah, naravno. Uvek mi se činilo da nema dovoljno mašte za bavljenje matematikom.“
Međutim, iako se kreativnost kao pojednako važna pripisuje i pesnicima i matematičarima uz zajedničko traganje za skrivenom lepotom, pitanje inspiracije uvek je stajalo na nesigurnom tlu. Gete je priznao da mu je konačna ideja za lik mladog Vertera sinula nakon što je čuo za smrt svog prijatelja Jerusalima, i da je knjigu nesvesno napisao.
Slično iskustvo pripisuje se Gausu koji je beležio kako je rešenje jednog problema (znaka Gausove sume) našao zahvaljujući „iznenadnom bljesku svetlosti koji ga je naterao da vidi rešenje“. Heroj romantike, matematičar Evarist Galoa, poetično je predvideo svoju preranu smrt.
Pedantni matematičari
U to vreme, irski matematičar Džejms Džozef Silvester, otac teorije grafova, bio je usred objavljivanja svoje knjižice poezije Zakoni stiha. Kritike takođe nisu bile blagonaklone, ali Silvester je bio uporan. Jednom je u Baltimoru čitao poemu koja se sastojala od 400 stihova i svi su se rimovali sa Rosalind.
Na početku čitanja je napomenuo da ovaj njegov eksperiment zahteva veliki broj fusnota sa dodatnim pojašnjenjima, te da će njih pročitati prve, kako kasnije ne bi prekidao stihove. Ovo je potrajalo sat i po vremena, a nakon toga je poemu čitao samo najstrpljivijim slušaocima jer je većina napustila salu.
Čarls Bebidž, pionir računarstva, pisao je jednom prilikom lordu Alfredu Tenisonu, pesniku. Povod je bio deo pesme Vizija greha: „Svakog minuta jedan čovek umre / Svakog minuta jedan se rodi“. U pismu kaže: „Ovakva računica znači da bi svetska populacija uvek bila konstantna, a to se kosi s dobro poznatom činjenicom da taj broj stalno raste.
Predlažem da u sledećem izdanju napravite izmenu: „Svakog minuta jedan čovek umre / A jedan i jedna šesnaestina se rodi“. Tačna cifra je zapravo 1.167, ali nešto se, naravno, mora prepustiti i pesničkoj slobodi.“ Kako u kasnijim izdanjima pesme umesto reči „minuta“ stoji „momenta“, mnogi su ubeđeni da je Tenison usvojio Bebidžov komentar.
Gugl je nedavno obeležio rođendan Žorža Pereka izostavljajući „e“ iz svog naziva. Perek je bio jedan od pripadnika pokreta Ulipo i jedna od njegovih najpoznatijih književno-matematičkih vežbi bilo je pisanje lipograma, dela koje se oslanja na potpuno izbacivanje određenog slova ili grupe slova. Njegov roman „La Disparition“ u celosti je napisan bez slova „e“.
Remon Keno je 1961. predstavio jedan od prvih eksperimenata ove književne radionice pod nazivom „Sto hiljada milijardi pesama“. Napisao je deset soneta, svaki od po četrnaest stihova, tako da se stih sa određene pozicije u jednoj pesmi može zameniti bilo kojim stihom sa iste pozicije iz preostalih trinaest pesama, a da se ne naruši smislenost soneta. Time se dobija 1014 mogućih kombinacija, odnosno različitih pesama. Svakako zbirka poezije koja nikada neće izaći iz štampe.
Još jedna vrsta vežbe zove se S-7 algoritam. Ona predstavlja stvaranje novog dela iz postojećeg u tačno određenim koracima. Prvo je potrebno odrediti pomoćni tekst koji će igrati ulogu rečnika. Zatim se polazni tekst menja tako što se vrši zamena svake imenice sedmom imenicom iz pomoćnog teksta. Broj 7 je proizvoljno uzet, a umesto imenica mogu se koristiti i druge vrste reči.