Која се књига налазила на броду Црнобрадог, у каквим походима је овај гусар учестоваво, да ли је био суров као што се представљао и да ли је у слободно време читао романе
Текст: Јована Николић
Да ли су се на гусарским бродовима с почетка 18. века, поред гомиле оружја, злата и флаша са румом, налазиле и књиге, питање је које се ових дана поставља у светским медијима. Тачније, на једном од најпознатијих пиратских бродова ове епохе пронађен је доказ да је на њему постојала најмање једна књига. Додуше, пронађен је папир из ње који је искоришћен као чеп у топу да би се задржао барут, али овај податак још не говори да књига није и прочитана.
Извесно је само једно, да истраживачи бродских олупина готово никада у њима не проналазе папир јер је врло тешко да толико дуго у води преживи нешто органско. Конзерватори из Северне Каролине из лабораторије департмана за културне и природне ресурсе који годинама проучавају остатке гусарског брода „Освета краљице Ане“ пронашли су запушач који је изгледао као црна тканина. Када је испран црни муљ, уочене су речи на основу којих су истраживачи закључили да је реч о штампаном тексту.
Брод је пронађен 1996. године и од тада се ради на конзервацији и анализи предмета, а до сада је откривено више стотина хиљада артефаката међу којима су оружје, бродска звона, новчићи, делови флаша, тегови за мерење и парчићи злата. Бродом је командовао један од најчувенијих гусара пиратског „златног доба“ Едвард Тич, познатији као Црнобради. У првим записима о његовом изгледу помиње се веома дуга и веома црна брада која је уливала страх, а у неким записима је пронађено и да је понекад на своју браду везивао шарене траке или од ње правио плетенице. Мада је око себе ширио страх и имао репутацију разбојника, не постоје подаци да је икада неког од заробљеника убио, па чак ни повредио.
Ко је негативац?
Око гусара „златног доба“, које је трајало од 1715. до 1725. године, испредале су се многе застрашујуће приче, али временска дистанца пружа увид у сложеност њихове културе. Амерички новинар Колин Вудард у својој књизи The Republic of Pirates описује пиратерију као зону слободе у ауторитарно доба, а њихове ставове тумачи као подстрек америчкој револуцији која ће се касније догодити. Од претходника и наследника разликовали су се по томе што њихове акције нису били пуки криминал, већ је у њима било друштвеног и политичког револта, али су готово у свакој држави описивани само као преступници, лопови, пијанице, разбојници и силеџије.
Долазили су из различитих средина, говорили бројним језицима, али су створили своју заједничку културу, а према Вудардовим речима, своје бродове су водили демократски. Важне одлуке су доносили гласањем, а на тај начин су и постављали и смењивали капетане, а када би окупирали брод, дешавало се да се морнари добровољно прикључе њиховој посади јер су услови, њихова права и зарада били бољи него на трговачким бродовима тог времена. Међу члановима посаде било је и одбеглих робова, а пирати су кидали везе између Енглеске, Француске и Шпаније са једне и њихових колонија на америчком континенту са друге стране, и тако угрожавали робовске колоније.
Међу пиратима из Енглеске било је много оних који су били верни династији Стјуарт и сматрали су да је неприхватљиво што краљицу Ану након смрти није наследио њен полубрат Џејмс Стјуарт, већ далеки рођак Џорџ Први, хановерски кнез који је мало знао о свом новом краљевству. Након што је отео француски брод „Конкорд“, Црнобради га је назвао управо „Освета краљице Ане“. О препиратском животу Едварда Тича готово да нема података, јер је као и већина гусара своју биографију држао у тајности. Не зна се да ли је Тич његово право презиме јер су пирати често узимали лажна имена како своју породицу не би доводили у неприлике, али се претпоставља да је био образован. Рођен је око 1680. године у Бристолу или околини, а у то доба ова енглеска лука била је трговачки центар и главна тачка контакта са Америком.
У време када се у Европи води Рат за шпанско наслеђе (1701–1714), а паралелно са њим Француска и Велика Британија се у Рату краљице Ане боре за превласт у америчким колонијама, у чему учествују и пирати са Кариба, Тич упловљава у луку Порт Рајл на Јамајци у потрази за послом. На овом острву је већ било успостављено робовласничко друштво, а власници плантажа су своје раднике заменили поробљеним Африканцима. По избијању рата, јамајчанска приватна флота је убрзано расла јер су Енглези били у страху да ли ће успети да одбране своју колонију с обзиром на то да су окружени шпанским колонијама. У то време на један од бродова одлази и Тич, а током бројних пловидби и напада шпанских трговаца, упознао је карипска острва, што му је било драгоцено знање за будућу пиратску каријеру.
Пиратска република
Након рата, Тич са Бенџамином Хорниголдом, оснивачем пиратске републике на обалама Њу Порвиденса на Бахамима, наставља да напада шпанске трговачке бродове и отворено не прихвата договоре успостављене Споразмумом у Утрехту, којим је окончан рат. Мада су се на почетку правдали тврдњама да бране енглеске интересе, убрзо су почели да нападају и бродове овог краљевства. Међу већим запленама био је брод „Мери“, на који је могло да стане 140 људи и шест топова, а уз брод су добили и добар део посаде који је добровољно одлучио да остане уз њих, уместо да буду морнари код трговаца и раде у неизвесности колико ће хране и слободе имати. Црнобради је постао капетан тек 1716. године, када је са Хорниголдом отео једрењак који је постао његов брод. Врло брзо постаје један од најмоћнијих и најстрашнијих гусара, а његова посада достиже број од 70 људи.
Пустоловине Црнобрадог, као и многих других пирата тог времена, описане су у књизи A Genral History of the Pyrates, чији се аутор потписао као капетан Чарлс Џонсон. Књига је објављена 1724. године, а данас има више тумачења тога ко се крио иза овог псеудонима. Претпоставаља се да је то Данијел Дефо, најпознатији као писац романа „Робинзон Крусо“, али и новинар, писац памфлета, трговац и вероватно шпијун. На основу ове књиге настале су многе представе о гусарима које постоје и данас, а у њој се помиње и чувена Џоли Роџер застава са мртвачком главом. Такође је утицала и на Роберта Луиса Стивенсона када је писао „Острво с благом“, као и на Џејмса Метјуа Барија, када је у роман „Петар Пан“ увео Капетана Куку.
У књизи је описано и искрцавање посаде Црнобрадог у Чарлстону, када су заустављали и пљачкали више бродова који су долазили или били спремни да крену на путовање, а међу њима је био и један којим су истакнути грађани кренули у Лондон. Путници су заробљени, а Црнобради је запретио да ће брод потопити уколико не добије медицинска средства за своју посаду, а главе заробљеника послаће гувернеру. Ниједан од једрењака који су се у том тренутку налазили у луци није могао да исплови, па је трговина потпуно ометена.
Према речима аутора књиге, Црнобради је у једном тренутку одлучио да смањи свој тим како би највише користи имали он и најближи сарадници. Са овим смањеним тимом склопио је договор са гувернером Северне Каролине чиме су добили право да управљају раније отетим бродом „Освета краљице Ане“. У јуну 1718. брод креће у нову авантуру према Бермудама и сусреће неколико енглеских бродова, али гусари са њих узимају само животне намирнице. Међутим, током своје пловидбе наилазе и на два француска брода од којих је један био празан, а други пун шећера и какаа. Са пуног брода пребацју посаду на празан и пуштају их да оду, а они са пуним бродом упловљавају у Северну Каролину и деле плен са гувернером. Како би објаснили његово порекло, гувернеру су рекли да на овом броду није билo посаде када су га пронашли. Питање је да ли је гувернера заиста занимало порекло робе која му је добро дошла, али како докази за пљачку не би били пронађени, Црнобради му је рекао да брод цури и да би најбоље било да се спали.
Како се књига нашла у топу?
Трговци су били огорчени честим пљачкама, али нису могли да се жале гувернеру Северне Каролине, коме је брод правно и припадао, па су жалбе упутили гувернеру Вирџиније, који је прокламацијом обећао награду свакоме ко у наредних годину дана ухвати неког од пирата, живог или мртвог, а у новембру 1718. године његови војници и морнари нападају брод Црнобрадог. Док не постоје подаци да је посада овог брода икада неког од својих бројних заробљеника убила, или повредила, Дефо у својој књизи наводи да су гувернерови људи Црнобрадом одсекли главу и држали је данима на броду, а 13 његових људи обесили. Говори се да је пре овог напада Црнобради читаву ноћ провео испијајући алкохол свестан опасности која му прети, а да је у једном од својих последњих разговора рекао да уколико га убију, нико неће сазнати где је његов новац.
Непосредно након убиства Црнобрадог на броду је пронађено неколико писама и докумената који указују на то да се дописивао са значајним људима, а најновије откриће показује да је он или неко од чланова посаде у слободно време можда читао романе. Истраживачи су месецима радили на конзервацији пронађених фрагмената и видљиве речи упоређивали са бројним књигама. Као кључна реч коришћена је „Ило“, која се не помиње често у текстовима и вероватно се односи на перуански град. Утврђено је да се на броду налазио роман „Путовање на Јужно море и око света“ Едварда Кука, инспирисан стварним путовањем два брода под командом Вудса Роџерса. У књизи се налази и извештај бродоломника Александра Селкирка, који је инспирисао Дефоа да напише „Робинзона Крусоа“.
Остаје неизвесно да ли је књига припадала некоме од чланова посаде или је отета у пљачки. Такође није јасно зашто су се њене странице нашле у топу као запушач, а сајт Live Science преноси два објашњења која делују уверљиво конзерваторима. Према једном од њих, гусари у жару борбе нису могли да воде рачуна о чувању књига па су тако током неке од битака ужурбано исцепали странице како би активирали топ. Са друге стране, истраживачи су тражили дубљи смисао у чињеници да је искоришћена баш ова књига и наводе да књига описује путовања првог британског гувернера Бахама који је водио борбу против пирата и који је напустио Карибе баш у време када је дошао Црнобради. Не постоји податак да ли су се њих двојица икада срели и да ли су та два догађаја узрочно повезана, али ово свакако даје материјал за развијање више различитих сценарија у реконструкцији догађаја који су довели до тога да се књига нађе, пре свега, на гусарском броду, а затим и њени делови у топу.