Ново истраживање са лондонског универзитета показује да је тзв. canned laughter – наснимљени спонтани смех који чујемо у позадини ситкома – ефектнији од контролисаног
Фото: Pixabay
Текст: Ивана Николић
Тим истраживача са Универзитетског колеџа у Лондону (UCL) недавно је у журналу Current Bilology објавио резултате истраживања о утицају наснимљеног људског смеха као реакцији на виц или шалу. Наиме, 72 волонтера је слушало укупно 40 вицева са наснимљеним смехом на крају, након поенте. Главни закључак је једноставан – сви учесници у студији усагласили су се да су вицеви смешнији када се на крају чује наснимљен смех публике, поготово онај који је спонтан.
„Смех утиче на то колико нам је неки виц смешан и мислим да је то зато што смех представља веома важан сигнал за људе. (Помоћу смеха) добијате информацију не само да је нешто смешно већ и да је ОК да се смејете“, каже Софи Скот, професорка когнитивне неуронауке и вођа тима са UCL-а.
Тим професорке Скот је, претражујући интернет, направио листу од 40 лоших вицева и замолио познатог стендап комичара Бена фан дер Велдеа да их прочита волонтерима. Намерно су изабрали лоше форе – уз наснимљен смех на крају, било је шанси да би се бар неко из публике насмејао. Потом су вицеви – али без смеха на крају – испричани групи од 20 студената, који су их онда оценили на скали од 1 (није смешно) до 7 (пресмешно). Њихове оцене кретале су се од 1,5 до 3,75.
Након студената, на ред је дошла и експериментална група од укупно 72 одраслих (24 са аутизмом), којима су пуштени вицеви али са обавезним наснимљеним смехом на крају. У неким случајевима смех је био потпуно спонтан, а у неким лажиран или контролисан. Експериментална група је такође морала да оцењује вицеве оценама од 1 до 7. Професорка Скот и њене колеге кажу да је наснимљени смех – било спонтани, било лажирани – допринео повећању просечних оцена које су добили вицеви. И здраве и особе са аутизмом боље су реаговале на спонтани него на контролисани смех: спонтани смех је „подизао“ сваку оцену за 15 до 20 %, а контролисани за око 10 %, стоји у студији.
Док су претходне студије показивале да се смех често другачије процесуира код особа са аутизмом, у студији професорке Скот једина разлика међу здравим и учесницима са аутизмом је у томе што су ови други свих 40 вицева оценили као смешније када им се након поенте дода наснимљени смех. Једно од објашњења може да буде и то што су тзв. неуротипични одрасли сматрали шале превише детињастим и незанимљивим да би их толико високо вредновали, тврди тим са UCL-а.