Какве намере се крију иза севернокорејског тестирања далекометног ракетног наоружања?
Текст: Борис Клобучар
Крајем априла 2017. године медији су поново брујали о Северној Кореји и новом тесту далекометног ракетног наоружања, који је, како преноси између осталих и New York Times, завршио неславно. Јужнокорејски извори наводе како је далекометна ракета достигла висину од 70 километара али не преносе даље податке осим неуспеха ракетне пробе.
С друге стране, севернокорејска пропаганда велича оружану моћ своје земље на челу са вођом Ким-Џонг Уном, коју је демонстрирао на великој војној паради раније истог месеца. Ово је била девета проба далекосежних ракета само ове године. Иако далекосежне ракете саме по себи јесу претња али не глобална, оно што забрињава читаву планету јесте нуклеарни програм који би у комбинацији са ракетама дугог домета могао значити катастрофу за читаву планету.
За почетак нуклеарног програма Северне Кореје могла би се одабрати 1962. година, скоро деценију након Корејског рата и ситнијих конфликата земаља у региону у процесу велике фортификације и јачања војне силе земље. Свет је подељен у блокове сукобљене у хладном рату, а Северна Кореја започиње такозвани мирољубиви програм припреме нуклеарних здања уз помоћ Совјетског Савеза, који је обучавао корејске научнике. Следеће године настао је највећи центар за нуклеарна истраживања у земљи, Јонгбјон.
Порастом броја земаља са нуклеарним наоружањем, 1985. направљен је договор о престанку увећања количине нуклеарног оружја (Nuclear Proliferation Treaty), са свим земљама које су поседовале нуклеарно наоружање, међу њима и Севена Кореја. Међутим, већ деведесетих година отпочеле су оптужбе да је Северна Кореја покушала да дође до нуклеарних програма других земаља, и сумње да севернокореанци не поштују договор. Средином 2002. године, Пакистан је објавио како Северна Kореја од 90-их година има пакистански нуклеарни програм, а 2003. године она излази из споразума о смањењу залиха нуклеарног наоружања и наводно започиње обогаћивање уранијума.
Од тада до данас, Северна Кореја је, према њиховим наводима, направила пет тестова нуклеарног наоружања, као и више од 60 тестирања ракетног наоружања. Последња два теста нуклеарног наоружања била су 2016. године, од којих је јануарски, по тврдњама из Пјонгјанга, била проба хидрогенске бомбе.
Назив “нуклеарна” илуструје порекло енергије која чини експлозију. Процеси у самом језгру атома ослобађају огромне количине енергије у неконтролисаној ланчаној реакцији. Постоје два процеса у језгру атома која ослобађају овакве количине енергије. Једна је нуклеарна фисија, односно распадање нестабилних радиоактивних језгара на лакша, уз ослобађање гама фотона и огромне количине енергије.
Фисионе бомбе се називају атомске бомбе јер су биле прве које користе језгра атома као извор. Фисиони материјал, најчешће обогаћени уранијум или плутонијум, сабија се на критичне масе, чиме се започиње ланчана реакција распадања великог броја радиоактивних атома. Најчешћи методи за постизање критичне масу су или термалне или хемијске експлозије чиме се постижу високе температуре, односно притисци.
Фузиона оружја ослањају се на донекле супротне процесе атомских језгара, спајања два језгра атома у једно, чиме се ослобађа много већа количина енергије него код атомске бомбе. Ово су такозване хидрогенске бомбе, који се ослањају на фузионе реакције изотопа водоника (одатле назив) – деутеријума и трицијума.
Поређења ради, Совјетска највећа хидрогенска бомба “паковала” је енергију од 50 мегатона, док је снажна атомска бомба бачена на Хирошиму 1945. године ”носила” око 15 мегатона. Да би постигао процес нуклеарне фузије мора се и уложити много енергије у контејнере деутеријума и трицијума. Интересантно је да се ове енергије постижу најчешће фисионим процесима, па за једну фузиону експлозију практично потребна је мала атомска бомба унутар фузионог материјала.
Сајт организације за нуклеарну претњу (Nuclear Test Initiative), упозорава на наводно нуклеарно богатство Северне Кореје. Према овом извору, Северна Кореја поседује ракете кратког и средњег домета, и средства да производи обогаћени уранијум, главно “гориво” за атомске експлозије. Поред тога, наводи на сајту упозоравају и на могући спектар биолошког и хемијског оружја.
И док разни стручњаци спекулишу о томе колико је ових тестова заправо било успешно и колико је (или није) богат севернокорејски нуклеарни програм, у поменутом дневном листу New York Times је 2. маја осванула вест да је амерички противракетни систем високе технологије у Јужној Кореји постао оперативан.