Горила Коко, широм света позната јер је умела да комуницира знаковним језиком, умрла је 21. јуна
Текст: Јована Николић
Светски медији су 21. јуна пренели да је славна горила Коко преминула у сну, у резервату организације The Gorilla Foundation, у Калифорнији. Током читавог свог живота, дугог 46 година, привлачила је пажњу бројних медија, била тема документарних филмова и сусретала се са познатим личностима, што је изазивало опречна мишљења међу онима који се баве животињама, али и у јавности.
Рођена је 4. јула 1971, у зоолошком врту у Сан Франциску, и тада је добила име Ханаби-ко, што на јапанском значи „Дете ватромета“, је рје рођена на велики амерички празник Дан државности. Убрзо је због болести морала да буде одвојена од мајке, а психолошкиња и у то време докторанткиња на Универзитету Стенфорд, Френсин Патерсон је дословно речено усваја.
Патерсонова западнонизијску горилу, са новим именом Коко, почиње да учи знаковном језику за глувонеме од 1972. године. Четири године касније оснива The Gorilla Foundation, која Коко откупљује од зоолошког врта, а затим наставља да финансира даља истраживања. Френсин Патерсон тврди да је Коко имала фонд између 1000 и 2000 речи, да је сама састављала сложенице и риме, а њени радови о достигнућима гориле у учењу језика много пута су критиковани, како због методологије тако и због изнетих закључака.
Извесно је да је истраживање психолошкиње Патерсон до сада најдуже спроведено истраживање о комуникацији између две врсте, али бројна питања о природи ове комуникације остају отворена. Многи критичари сумњају да је Коко заиста разумела значења речи чије је сигнале научила, а неке од тврдњи које је Патерсонова износила биле су веома проблематичне, попут оне да је горила била тужна када је чула за смрт глумца Робина Вилијамса.
Емоције и емпатија биле су главни мамац захваљујући коме је јавност пратила живот гориле Коко и дивила се њеним когнитивним способностима о којима се знатно више причало у медијима него у научним круговима. Почетком осамдесетих велику пажњу привукла је њена љубав према мачићима па се тако преносила прича да се према њима понаша као људи према кућним љубимцима, али и да је знаковним симболима изражавала тугу због смрти једног од њих.
Мада се може стећи утисак да је Коко за гориле прилично дуг живот провела вољена и пажена док њеним сродницима прети изумирање, многи љубитељи животиња критикују овакву хуманизацију животиње и живот какав јој је наметнут. Љубав се, између осталог, огледала у слању честитки за рођендан и праћењу појединих епизода њеног живота као да је реч о било којој звезди, али остаје питање да ли је Коко заиста уживала у отварању поклона и тортама, или је Френсин Патерсон често њено понашање погрешно тумачила.