Да ли целокупна људска култура произилази из праисконског страха од смрти?
Текст: Никола Здравковић
Психолози који су ’80. година прошлог века осмислили „теорију управљања терором“ (Terror Management Theory) под терором су подразумевали конкретно осећање страха од смрти. Људи су као свесна бића одавно суочени са сазнањем о својој пролазности, што је, ако је судећи по овој теорији, имало далекосежне историјске и психолошке последице.
Наиме, заговорници теорије управљања терором тврде да безмало целокупна људска култура произилази из праисконског страха од непознатог које представља смрт. Култура је настала као одговор на тај терор који смрт изазива. Примера ради, религија нуди веру у вечни живот или космичко јединство човека и околног света. Етничка припадност, са друге стране, нуди осећај припадања нечему већем и трајнијем од појединца; чак и брак и потомство нуде слику породичне лозе, некаквог непрекинутог низа генерација које не би могле да постоје да није свака карика на месту. Корен ових друштвених појава, и можда целокупне људске културе, јесте у покушају проналажења смисленог одговора на узнемирујућу свеприсутну природу смрти.
Смрт као покретач човечанства
Током нешто мање од тридесет година постојања теорије управљања терором, ова тврдња је била изложена различитим проверама. Како је могуће експериментално проверити тврдњу која је, макар судећи по претходном пасусу, превасходно историјска? Могуће је зато што теорија управљања терором износи, поред историјске, и психолошку хипотезу: она каже да постојање културе није темељно уклонило исконски страх од смрти. Култура га је само прикрила, и тај страх се враћа, подсвесно, кад год смо суочени са чињеницом да је људски живот пролазан.
Провере ове теорије су се, дакле, најчешће састојале од упоређивања људских реакција на различите животне ситуације са и без подсећања испитаника на њихову смртност. Резултати су показивали да су људи склонији брањењу сопствене и критиковању туђе културе, која год она била, ако су их истраживачи претходно подсетили на чињеницу њихове смртности, најчешће неколико минута пре почетка испитивања. Питања нису била ограничена на културу у тако уском смислу: разлике су биле примећене у реакцијама људи на рекламе против пушења, у ставовима о сопственом здрављу, као и у изражавању жеље за децом.
Ове психолошке последице терора услед свести о смрти обједињене су под термином „израженост смртности“ (Mortality Salience). Израженост смртности је посебна хипотеза у оквиру теорије управљања терором која каже да, ако је особа директно суочена са свешћу о смрти, онда ће се она окренути оним културним вредностима које је подсвесно прихватила као оруђе којим управља сопственим терором. Овај поступак јој, кроз подсећање на вредности своје религије, породице, идеологије или естетике, помаже да да значење свом постојању.
Шта нам доноси страх?
Ове резултате свакако не треба прихватити здраво за готово. Тешко је понудити јасне доказе одређеној тврдњи о људском уму. Свака промена расположења, начина размишљања или става је комплексан спој личне историје, биохемије и друштвених околности. Други страхови и друге емоције можда могу бити једнако утицајне. Међутим, оно на шта дугогодишња истраживања у оквиру теорије управљања терором указују јесте да смрт има истакнуту и релативно униформну улогу: чак и у врло бенигним условима као што су упитници, подсећање на смрт људе у просеку нагони ка већој идентификацији са културним вредностима које нуде осећај припадништва и трајности. Да ли су овакви налази довољни да се сложимо са јачом, историјском тврњом теорије управљања терором за сада зависи од тога колико смо вољни да прихватимо идеју да је један фактор, у овом случају страх од смрти, имао тако пресудан утицај на развој људског друштва.
Израженост смртности и шири појам управљања терором могу бити – а повремено и јесу били – практично искоришћени у било ком окружењу где је циљ усмеравање људског деловања. То обухвата широк простор од осмишљавања реклама за здравствене услуге до писања политичких говора. Наравно да не треба очекивати чуда. У горепоменутим истраживањима биле су испитиване тренутне реакције на врло блага суочавања са смртношћу, било кроз наизглед неповезане напомене у вези са смрћу у оквиру упитника, или кроз промену амбијента истраживања. Људи јако брзо напуштају такав простор изражености смртности и враћају се својим свакодневним навикама. Да би израженост смртности имала трајније дејство на понашање индивидуе, она треба бити суочена са смртношћу на много непосреднији начин, што већ (надамо се) превазилази оквире коришћења ове теорије у маркетиншке или политичке сврхе.
Како се понети према сазнањима које нуди теорија управљања терором? Ако су наши умови под тако јаким утицајем страха од смрти да само помен, подсећање на нашу неупитну пролазност може мењати наше ставове, онда би и овај текст такође требало да је вас суочио са вашом смртношћу. Можда управо пролазите кроз подсвесну борбу са исконским страхом од сопствене смрти, и то не први пут – а да тога уопште нисте ни свесни.