Пионира свих антибиотских лекова, пеницилин, Александар Флеминг открио је готово сасвим случајно
Текст: Ивана Брановић*
Крајем маја ове године Proceedings of the National Academy of Science објавио је да је пронађена нова врста антибиотика која делује на резистентне сојеве бактерија. Реч је о ванкомицину који се користи искључиво када друге групе антибиотика не дају очекиване резултате. Мада му је употреба ограничена, неки сојеви су ипак временом успели да изргаде резистенцију, односно постану отпорни на његово дејство. Нова верзија овог лека требало би да делује са три различита механизма. Када би бактерија развила отпорност на један од три начина деловања, остала два би била летална по њу.
Пионир свих антибиотских лекова, пеницилин, представља једно од највећих открића свих времена. За његов проналазак заслужан је шкотски микробиолог Александар Флеминг (1881-1955). Одрастао је у скромној сеоској породици. Након завршене медицине, ради као венеролог, а 1914. године учествује у Првом светском рату радећи у болницама на западном фронту у Француској.
Током овог периода, Флеминг уочава да већи број војника умире од инфекције него од самих повреда. Антисептици, средства за спречавање раста и размножавања бактерија, који су тада коришћени, уништавали су леукоците брже него што уништавају бактерије и нису деловали у дубоким ранама олакшавајући настанак гангрене. Сматра се да је Флемингов први велики допринос медицини био уочавање штетног дејства антисептика на организам када се не употребљава правилно.
Велики проналасци овог научника били су обавијени велом случајности. У новембру 1921. године радећи прехлађен једног дана случајно је кинуо у петријеву шољу, посуду у којој се чувају културе бактерија. Под претпоставком да у телесним течностима има ћелије одбране, оставио је на посматрање ову колонију. После неколико недеља уочио је да се бактеријска култура ”растопила”. Поновивши експеримент на узорцима секрета здравих колега добио је сличне резултате. Ензим који је пронашао назвао је лизизим (гр. lisis – растварање). Нажалост, овај ензим је деловао само на уски спектар бактерија, али не и на изазиваче тежих обољења.
Након овог отркића, у септембру 1928. године, Флеминг је уочио да је једна од петријевих шоља са Staphylococcus aureusa контаминирана плеснима. Бактерије су у зони око гљивица биле уништене. Сматрајући да је пронашао још један ензим, Флеминг понавља истраживање и на другим бактеријама као што су стептокок, стафилокок, бацили дифтерије и антракса на којима супстанца показује задовољавајући ефекат. Пеницилин је имао снажно микробно дејство али Флеминг никада није успео да из њега издвоји активну супстанцу. Ипак, успео је да укаже на његов клинички потенцијал.
Два научника са Универзитета у Оксфорду, Ховард Флори и Ернест Борис Чејн, настављајући Флемингов рад, успели су 139. године да издвоје лек у чистом облику чак милион пута активнији од Флемингове сирове супстанце. Лек су потврдили експериментално 1940. године, а већ 1942. изводе потпуно успешан тест на човеку. Затим је уследила масовна производња овог лека прво за војне, а касније и за цивилне потребе. Нобелову награду за допринос медицини поделиће сва три научника 1945. године, али због питања које највише заслужан за пеницилин њихови међусобни односи никада неће бити благонаклони.
На прагу стогодишњице од открића ”чудесног лека” човечанство се суочава са све алармантнијим проблемом резистенције микроорганизама. Лек који је спасио милионе живота протеклих деценија, велики број болести излечио, а неке и искоренио, губи на снази због неадекватне употребе. Да ли ћемо сачувати постојећу предност над микроорганизмима?
ПИОНИРИ
Наука је процес. Нове идеје, парадигме и знања ничу захваљујући раду хиљада људи. Но, кроз борбу за тако освојене концепте, појединци преусмеравају токове сазнања. Ко су заправо пионири науке?
* Аутори серије текстова о научним револуционарима полазници су Колоквијума научног новинарства ЦПН-а.