Kakav oblik imaju priče koje najviše volimo da čitamo i zbog čega Kurt Vonegat nije uspeo da odbrani master rad?
Tekst: Slađana Šimrak
Sredinom četrdesetih godina prošlog veka, profesorska komisija Univerziteta u Čikagu jednoglasno je odbila studentsku master tezu pod naslovom „Variranje između dobra i zla u jednostavnim pričama“. U obrazloženju su naveli da ovo istraživanje zvuči „suviše jednostavno“ i da izgleda „previše zabavno“.
Vežba relativnosti
Kandidat koji je potom napustio fakultet bez željene diplome bio je Kurt Vonegat, tada student antropologije, i budući pisac klasika američke kontrakulture. U odbijenom master radu bavio se pronalaženjem određenih šablona koji predstavljaju „kostur“ složenijih narativa. On je sakupio priče iz širokog kulturnog spektra – počevši od Biblije, preko kazivanja američkih domorodaca, pa sve do kratkih priča objavljivanih u popularnim časopisima.
Iako je master rad u celini izgubljen, Vonegat je ovo smatrao svojim “najlepšim doprinosom kulturi”, pa o ovoj temi nastavio da razmišlja i često je predstavljao delove teksta u svojim kasnijim javnim nastupima. Tada bi svoja zapažanja ilustrovao crtanjem grafika koji označavaju tokove različitih priča.
Horizontalna osa grafika predstavljala je protok vremena, a na na vertikalnoj je postavljen interval stepena zadovoljstva glavnog junaka: u donjoj krajnjoj tački nalazilo se siromaštvo i bolest, a u gornjoj zdravlje i bogatstvo. Za rezultat bi dobijao krive koje bi potom, upoređivao i svrstavao u iste ili različite grupe. „Ovo je vežba relativnosti. Oblik krive je ono što je važno“, govorio je.
U rezultatima je navodio da Pepeljugu, na različite načine, piše verovatno na hiljade pisaca u svetu, kao i da je njen grafik istovetan grafiku koji opisuje stvaranje, pad i iskupljenje u Starom zavetu.
Kurt Vonegat, naravno, nije bio prvi koji je tražio šablone i obrasce u pripovedačkim manirima i pokazivao da su neki redosledi emocija koji se stvaraju tokom priče popularniji među publikom od drugih.
Aristotel je, pre gotovo dve i po hiljade godina u Poetici opisao jednostavno pravilo koje prozni autori i danas koriste. Ono kaže da ključ dobrog razvoja priče sadrži samo tri pojma: sažaljenje, strah i katarzu, odnosno uzdizanje iznad čulnog i telesnog.
Na početku pripovedanja, uspostavlja kontrolu nad čitaocem izazivajući njegovo sažaljenje prema karakteru. Zatim, postavljajući junaka priče u sve opasnije situacije, čitalac počinje da strahuje za njega, i konačno, kada junak izađe iz opasnosti, čitalac doživljava katarzu i olakšanje.
Pisac Borilačkog kluba, Čak Palahnjuk, daje sličan recept: „Dobra priča treba da vas zasmeje, a trenutak kasnije da vam slomi srce.“
Ipak, ova pravila su tek nedavno dobila i svoju prvu naučnu interpretaciju. Dosadašnje pretpostavke su govorile da postoji između tri i četrdeset emocionalnih putanja od kojih su sačinjene uspešne priče. Jedan od najznačajnijih radova na ovu temu objavio je novinar i pisac Kristofer Buker 2005. godine, pod naslovom „Sedam osnovnih fabula: zašto pripovedamo?“
Analiza sentimenata
Nedavno, grupa sa Departmana za matematiku i statistiku Univerziteta u Vermotu, objavila je studiju u kojoj prednost daje broju šest.
Verujući da je emocionalno iskustvo koje knjiga izaziva u čitaocu često integralni deo priče, izvršili su, najpre, analizu sentimenta. Za izvor je korišćeno nešto više od hiljadu sedamsto najpopularnijih priča iz digitalne biblioteke Projekat Gutenberg, dužina između deset i dvesta hiljada reči.
Analiza sentimenta se koristi za izdvajanje potrebnih informacija iz određenog izvora uz pomoć obrade prirodnih jezika, računarske lingvistike i analize teksta. Tim naučnika na čelu sa Endijem Reganom, doktorandom na odseku za matematiku ove ustanove, iz izvora je izdvojio moguće čitalačke doživljaje sadržaja koji se razotkriva u priči, a zatim su iz ovog skupa odredili i najčešće emocionalne putanje.
Polazna pretpostavka ovih analiza se sastojala u tome da svaka reč ima pozitivni ili negativni uticaj, čime one predstavljaju meru emocionalnih promena u tekstu. Istraživači su „naučili“ računar da preuzme sve reči iz knjige, i meri prosečan pozitivan ili negativan uticaj koji svaki segment teksta ima na osnovu uticaja svake reči ponaosob.
Šest emocionalnih grafika
Naposletku je opis promene emocija u tekstu predstavljen krivama, i naučnici su izdvojili šest najčešće ponavljanih. Prva kriva koja se izdvojila pokazuje konstantni emocionalni rast, a najpopularniji primer ovog šablona je roman Alisa u zemlji čuda. U ovom obliku su najviše uživali sami pisci: oko petina analiziranih priča napisana je u ovom maniru.
Značajno mesto u prvih šest zauzima i kriva koja formira stalni emotivni pad, što se najbolje oslikava u tragediji o Romeu i Juliji. Prvo pad, pa onda uspon opisuje kriva mita o Ikaru, uspon-pad-uspon susrećemo kod Pepeljuge, a pad-uspon-pad u mitu o Edipu.
Oblik priče koji je najpopularniji među čitaocima, pokazuje ovo istraživanje, je onaj koji odgovara primerima Edip i Ikar, kao i priče koje prate složenije putanje koje koje su kompozicija nekih od ovih osnovnih. Najpopularnije priče opisuje kriva koju čini niz dva „pad-uspon“ odsečka, jedan pad-uspon-pad, i na kraju, tragedija.
Iako su naučnici u ovom projektu bili usredsređeni na emocionalne krivulje, a ne strukture fabule, naišli su na preklapanja između ova dva grafika.
„Nema razloga da jednostavniji oblici priča ne mogu biti ispisani računarski. To su predivni oblici.“, govorio je Kurt Vonegat na jednom predavanju 1995. godine. Ovo istraživanje je prvi značajniji pomak u tom pravcu. Ipak, ono je tek početak. U ovom, prvom, koraku ono ne proučava podskupove jedne priče kao što su paragrafi, uzimajući širu i opštiju pripovedačku sliku.
Takođe, bazira se na delima pisanim na engleskom jeziku, što, kako smatraju, ostavlja prostor daljem proučavanju kada se kao argumenti dodaju različite kulture i jezici, odnosno ukusi različitih vremenskih epoha.
Trenutni stupanj u razvoju računarstva, obrade prirodnih jezika i digitalizacije teksta daje nam mogućnost proučavanja evolucije kulture kroz tekstove koristeći „big data“ objektiv, odnosno alate za analizu velike količine podataka.
Naučnici navode da bi ovakav pristup mogao da se primeni i u suprotnom smeru. Razumevanje ovakvih grafika moglo bi doprineti razvoju zdravog razuma u sistemima veštačke inteligencije. Rezultat bi mogla biti dela koja bi u potpunosti potpisivao računar.
Međutim, to se neće desiti u skorije vreme. Pored fabule, strukture i emocionalnih promena koje prate priču, računar će morati da savlada pisanje različitih karaktera, kao i ubedljivih i smislenih dijaloga.