Какав облик имају приче које највише волимо да читамо и због чега Курт Вонегат није успео да одбрани мастер рад?
Текст: Слађана Шимрак
Средином четрдесетих година прошлог века, професорска комисија Универзитета у Чикагу једногласно је одбила студентску мастер тезу под насловом „Варирање између добра и зла у једноставним причама“. У образложењу су навели да ово истраживање звучи „сувише једноставно“ и да изгледа „превише забавно“.
Вежба релативности
Кандидат који је потом напустио факултет без жељене дипломе био је Курт Вонегат, тада студент антропологије, и будући писац класика америчке контракултуре. У одбијеном мастер раду бавио се проналажењем одређених шаблона који представљају „костур“ сложенијих наратива. Он је сакупио приче из широког културног спектра – почевши од Библије, преко казивања америчких домородаца, па све до кратких прича објављиваних у популарним часописима.
Иако је мастер рад у целини изгубљен, Вонегат је ово сматрао својим “најлепшим доприносом култури”, па о овој теми наставио да размишља и често је представљао делове текста у својим каснијим јавним наступима. Тада би своја запажања илустровао цртањем графика који означавају токове различитих прича.
Хоризонтална оса графика представљала је проток времена, а на на вертикалној је постављен интервал степена задовољства главног јунака: у доњој крајњој тачки налазило се сиромаштво и болест, а у горњој здравље и богатство. За резултат би добијао криве које би потом, упоређивао и сврставао у исте или различите групе. „Ово је вежба релативности. Облик криве је оно што је важно“, говорио је.
У резултатима је наводио да Пепељугу, на различите начине, пише вероватно на хиљаде писаца у свету, као и да је њен график истоветан графику који описује стварање, пад и искупљење у Старом завету.
Курт Вонегат, наравно, није био први који је тражио шаблоне и обрасце у приповедачким манирима и показивао да су неки редоследи емоција који се стварају током приче популарнији међу публиком од других.
Аристотел је, пре готово две и по хиљаде година у Поетици описао једноставно правило које прозни аутори и данас користе. Оно каже да кључ доброг развоја приче садржи само три појма: сажаљење, страх и катарзу, односно уздизање изнад чулног и телесног.
На почетку приповедања, успоставља контролу над читаоцем изазивајући његово сажаљење према карактеру. Затим, постављајући јунака приче у све опасније ситуације, читалац почиње да страхује за њега, и коначно, када јунак изађе из опасности, читалац доживљава катарзу и олакшање.
Писац Борилачког клуба, Чак Палахњук, даје сличан рецепт: „Добра прича треба да вас засмеје, а тренутак касније да вам сломи срце.“
Ипак, ова правила су тек недавно добила и своју прву научну интерпретацију. Досадашње претпоставке су говориле да постоји између три и четрдесет емоционалних путања од којих су сачињене успешне приче. Један од најзначајнијих радова на ову тему објавио је новинар и писац Кристофер Букер 2005. године, под насловом „Седам основних фабула: зашто приповедамо?“
Aнализа сентимената
Недавно, група са Департмана за математику и статистику Универзитета у Вермоту, објавила је студију у којој предност даје броју шест.
Верујући да је емоционално искуство које књига изазива у читаоцу често интегрални део приче, извршили су, најпре, анализу сентимента. За извор је коришћено нешто више од хиљаду седамсто најпопуларнијих прича из дигиталне библиотеке Пројекат Гутенберг, дужина између десет и двеста хиљада речи.
Анализа сентимента се користи за издвајање потребних информација из одређеног извора уз помоћ обраде природних језика, рачунарске лингвистике и анализе текста. Тим научника на челу са Ендијем Реганом, докторандом на одсеку за математику ове установе, из извора је издвојио могуће читалачке доживљаје садржаја који се разоткрива у причи, а затим су из овог скупа одредили и најчешће емоционалне путање.
Полазна претпоставка ових анализа се састојала у томе да свака реч има позитивни или негативни утицај, чиме оне представљају меру емоционалних промена у тексту. Истраживачи су „научили“ рачунар да преузме све речи из књиге, и мери просечан позитиван или негативан утицај који сваки сегмент текста има на основу утицаја сваке речи понаособ.
Шест емоционалних графика
Напослетку је опис промене емоција у тексту представљен кривама, и научници су издвојили шест најчешће понављаних. Прва крива која се издвојила показује константни емоционални раст, а најпопуларнији пример овог шаблона је роман Алиса у земљи чуда. У овом облику су највише уживали сами писци: око петина анализираних прича написана је у овом маниру.
Значајно место у првих шест заузима и крива која формира стални емотивни пад, што се најбоље осликава у трагедији о Ромеу и Јулији. Прво пад, па онда успон описује крива мита о Икару, успон-пад-успон сусрећемо код Пепељуге, а пад-успон-пад у миту о Едипу.
Облик приче који је најпопуларнији међу читаоцима, показује ово истраживање, је онај који одговара примерима Едип и Икар, као и приче које прате сложеније путање које које су композиција неких од ових основних. Најпопуларније приче описује крива коју чини низ два „пад-успон“ одсечка, један пад-успон-пад, и на крају, трагедија.
Иако су научници у овом пројекту били усредсређени на емоционалне кривуље, а не структуре фабуле, наишли су на преклапања између ова два графика.
„Нема разлога да једноставнији облици прича не могу бити исписани рачунарски. То су предивни облици.“, говорио је Курт Вонегат на једном предавању 1995. године. Ово истраживање је први значајнији помак у том правцу. Ипак, оно је тек почетак. У овом, првом, кораку оно не проучава подскупове једне приче као што су параграфи, узимајући ширу и општију приповедачку слику.
Такође, базира се на делима писаним на енглеском језику, што, како сматрају, оставља простор даљем проучавању када се као аргументи додају различите културе и језици, односно укуси различитих временских епоха.
Тренутни ступањ у развоју рачунарства, обраде природних језика и дигитализације текста даје нам могућност проучавања еволуције културе кроз текстове користећи „биг дата“ објектив, односно алате за анализу велике количине података.
Научници наводе да би овакав приступ могао да се примени и у супротном смеру. Разумевање оваквих графика могло би допринети развоју здравог разума у системима вештачке интелигенције. Резултат би могла бити дела која би у потпуности потписивао рачунар.
Међутим, то се неће десити у скорије време. Поред фабуле, структуре и емоционалних промена које прате причу, рачунар ће морати да савлада писање различитих карактера, као и убедљивих и смислених дијалога.