Поједини људи о својим сећањима и блиским људима никада не размишљају у сликама
Текст: Јована Николић
Описи предела и људи у књижевним делима за већину читалаца добри су онда када читалац има тако јасну слику пред собом да готово почне да верује да је заиста видео све те пејзаже и лица. Међутим, има и оних који не схватају зашто је битно описивати боје неба или реку која протиче или изглед главног јунака, а уколико им неко каже да је сврха описа стварање менталних слика код оног ко чита, још мање им је јасно о чему је реч. Наиме, неки људи никада не могу у својој глави да створе слике, и то не зато што им недостаје машта да замисле оно што никада нису видели. Они једноставно чак ни о својим сећањима и блиским људима никада не размишљају у сликама.
Ово стање је тек 2015. године дефинисано као афантазија, иако је присутно код људи много дуже. Један од разлога може бити такозвани ”проблем туђих свести” који је био повезан са многим филозофским учењима али га нико није уочио до Џона Стјуарта Мила који је у 19. веку тврдио да на основу туђег понашања не можемо да закључимо да се у њиховој свести догађа исто што и у нашој када се слично понашамо. Управо због те границе која се не може прескочити људи комуницирају и учествују у заједничким активностима не знајући да једни имају пред собом менталне слике док је другима овај феномен потпуно непознат, баш као што не знају да ли на пример реч ”црвено” производи исту слику код свих који немају афантазију.
Препознавање
О афантазији зна се веома мало, али досадашњи подаци говоре да је она углавном урођена па се когнитивне функције ових људи развијају другачије него код оних који су навикли да се ослањају на слике у својој глави што не спречава њихову међусобну комуникацију. Постало је очигледно да међу њима постоје разлике тек када се 2010. године доктору Адаму Земану, професору неурологије на Универзитету у Ексетеру јавио човек коме је у шездесет и петој години почело да се догађа нешто за њега необично, што је професор касније назвао афантазијом.
Након што је професор објавио рад о овом случају уследио је научнопопуларни текст, а 20 људи је, препознавши да им се догађа нешто слично али од рођења, одлучило да се јави Земану. Његов тим је 2015. године објавио рад о истраживањима у којима су учествовали ови људи, а немогућност стварања менталних слика је добила званичан назив.
Професор Земан наставља да истражује афантазију и жели да одговори на питања колико се често али и због чега јавља. Осим тога, његова истраживања су фокусирана и на разлике између ова два начина замишљања (помоћу слика и без њих) а међу испитаницима било је оних који су говорили да им ово стање не представља проблем већ само информације обрађују на другачији начин али и оних који су рекли да им није лако да очувају нека сећања, а пре свега аутобиографска.
Шта сте доручковали?
Међутим, прича о афантазији не почиње њеним званичним препознавањем и дефинисањем већ доручком у 19. веку. Наиме, прва емпиријска истраживања менталних слика спровео је осамдесетих година 19. века Френсис Галтон, познат између осталог и као пионир психометрије. Испитујући квалитативне и квантитативне разлике у менталним сликама које се јављају када људи у сећању покушавају да поново произведу оно што су већ видели Галтон је од људи тражио да се сете како је тог јутра изгледао њихов сто за време доручка а затим им постављао питања о бојама, јасноћи и осветљењу. Не само да је закључио да постоје велике индивидуалне разлике у овим сликама, већ је приметио да неки од испитаника уопште нису могли да створе слику. У време овог истраживања менталне слике биле су важна тема у круговима филозофа и првих психолога.
У 17. и 18. веку филозофи емпиристичке традиције су истицали важност менталних слика како у човековој перцепцији тако и у значењу језика. Док су Дејвид Хјум и Џорџ Баркли изједначавали идеје али и опажаје стварности са менталним сликама говорећи да се разликују само по степену живости, Џон Лок је тврдио да се значење речи заснива на идејама, односно менталним сликама које имамо када их изговарамо. Остаје нејасно како онда апстрактне речи добијају значење јер не може тако јасну представу и живу слику произвести реч ”слобода” као што може реч ”пас”. Управо су апстрактне речи терен на коме људи који су навикли на менталне слике могу да разумеју како изгледа имати афантазију, односно разумети значење без слике.
У филозофији језика касног 19. и 20. века знатно слаби схватање менталне слике као носиоца значења чему доприноси најпре Готлоб Фреге а затим и Лудвиг Витгенштајн и Џон Остин, па чак и Жан Пол Сартр који припада сасвим другачијој филозофској традицији. Фреге је говорио да се значење које је објективно не може изједначити са сликом која је субјективне природе, док су Витгенштајн и Остин значење речи везивали за њихову употребу, а Сартр слике није сматрао ентитетима већ само неком врстом везе са самим објектом. Нико од ових филозофа није порицао постојање менталних слика, али су указали на могућност постојања когнитивних процеса и давања значења речима и онда када слике не постоје што је случај и код људи који имају афантазију.
Сусретајући људе са афантазијом, Адам Земан је приметио да они имају развијену моћ апстрактног мишљења, у избору занимања се не разликују од других људи, а неки од њих су веома креативни, баве се ликовним уметностима или воле да читају, мада признају да књиге са пуно описа нису међу омиљенима. Осим тога, уочено је да они сањају у сликама, иако не могу својевољно и свесно да их створе у будном стању. Уколико их питате коју боју косе има нека позната личност или колико прозора има у њиховом стању, одгвориће тачно напомињући да се ослањају на чињенице, а не на фотографско памћење.