Jedne snežne noći u sovjetskoj bazi na Antarktiku, kako bi spasao sopstveni život, mladi sovjetski hirurg sam sebi izvadio je – slepo crevo
Tekst: Marija Vidić
Leonid Ivanovič Rogozov, mladi sovjetski lekar, hirurg na specijalizaciji na Lenjingradskom institutu za pedijatriju, tokom 1961. godine odlučio je da prekine formalno obrazovanje da bi proveo dve godine u ekspediciji na Antarktiku, u Novolazarevskaja stanici. Tu je bio jedini lekar zadužen za brigu o zdravlju trinaest istraživača, članova ekspedicije.
Kako je kasnije napisao u tekstu Samooperacija, jednog jutra Rogozov je osetio malaksalost i mučninu, pozlilo mu je i dobio je blago povišenu temperaturu. Osetio je bol najpre u gornjem delu, a ubrzo i na dnu stomaka, sa desne strane. Do sutradan, 30. aprila 1961, nikakva terapija koju je isprobao nije delovala i postalo je očigledno da se radi o upali slepog creva.
Situacija je bivala sve ozbiljna, Rogozov je stalno povraćao i trpeo velike bolove, a pomoći nije bilo nigde – najbliža sovjetska stanica na Antarktiku, Mirni, nalazila se čak 1600 kilometara dalje. Članovi ekspedicije nisu imali avion, a napolju je ionako bila snežna oluja.
Rogozov je bio prinuđen da sam sebi izvadi slepo crevo ili da umre od sepse u velikim bolovima.
Tokom operacije su mu asistirali vozač i meteorolog koji su mu dodavali instrumente i pridržavali ogledalo kako bi mogao bolje da vidi unutrašnjost svog stomaka. Dobili su kratku obuku o ponašanju tokom operacije i instrukcije za slučaj da pacijent izgubi svest. Rogozov se namestio u najpovoljniji položaj: malo se okrenuo na levu stranu i blago savio u struku. Oko 22 časa dao je sebi lokalnu anesteziju i kada je ona počela da deluje, zasekao je svoj trbuh i napravio rez od desetak centimetara.
Operacija je u početku tekla „uredno“, bar koliko je moguće u takvim uslovima. “Povremeno je bilo neophodno da zadignem glavu kako bi bolje video, a povremeno sam radio u potpunosti po osećaju”, pisao je Rogozov. Međutim, posle oko pola sata, pacijent je počeo da oseća mučnunu pa su morali da prave pauze za odmor. Pronašli su da je slepo crevo imalo naprsnuće od oko dva centimetra, a zatim je trbuh očišćen i otvor je zašiven. Sve je bilo gotovo do ponoći.
Pacijent (i hirurg) je primio antibiotike i posle pet dana osećao se mnogo bolje. Već posle sedam dana uklonio je šavove sa stomaka, a u roku od dve nedelje vratio se uobičajenim dnevnim obavezama.
Mada je operacija Leonida Rogozova najpoznatija kada se govori o samooperisanju abdomena, on u tome zapravo nije bio pionir. Američki lekar Evan O’Nil Kejn 1921. godine u pokušaju da dokaže dejstvo lokalne anestezije, takođe je sebi izvadio slepo crevo. Deset godina kasnije otišao je još dalje kada je sam sebi operisao kilu. U tom trenutku imao je 70 godina.
Samooperisanje, koliko god neobično zvučalo, nije toliko retko. Viđamo ga po akcionim filmovima kada junaci sebi na živo vade metak iz ramena, kada Terminator čupa svoje „pokvareno“ oko, doktor Haus u kupatilu operiše svoju nogu, a raznorazni drugi glumci vade mikročipove iz vrata i ruke ili deru sebi kožu.
U stvarnosti, razlog za samooperisanje je po pravilu veoma neobičan – radi se ili o psihološkom poremećaju ili nekim ekstremnim okolnostima. Poznati su i slučajevi samokastracije i amputacije ekstremiteta, na primer čoveka zarobljenog u rudniku čija je ruka zaglavljena pod velikim teretom. Meksikanka Ines Ramirez bila je prinuđena da na samoj sebi izvrši carski rez kuhinjskim nožem pošto se porođaj iskomplikovao, a nije imala medicinsku pomoć. Prethodno je popila tri čaše žestokog pića i uspela da rodi dečaka. Oboje su se uspešno oporavili.