Док jе Други светски рат беснео широм планете, у подрумскоj лабораториjи америчког универзитета Ратџерс водила се сасвим другачиjа битка – она коjа би могла победити туберкулозу
Текст: Невена Грубач
Мада је пеницилин, тек откривени антибиотик који је имао магичну моћ да лечи до тада леталне инфекције, спасио небројене животе током Другог светског рата, пионири микробиологије нису одустајали од потраге за лековима који би још успешније и ефикасније побеђивали опасне бактерије. Доступност пеницилина била је ограничена, а његова производња није била довољна да подмири растуће потребе. Ипак, много важнија мотивација за потрагу за новим антибиотицима била је упорна резистентност одређених бактерија на дејство овог моћног лека.
Мобилисани научник
Прича о Алберту Шацу почиње као било коjа друга – млади, талентовани студент долази из малог места, добиjа стипендиjу за факултет коjи сам не би могао да приушти, завршава студиjе и амбициозно се посвећуjе докторату, сањаjући о кариjери еминентног научника. Као што се десило са многим другим студентима тог времена, њихове планове и велике снове прекинуо jе други светски рат, уневши страх и пометњу у животе људи на читавоj планети.
Како jе завршио студиjе на Одсеку за пољопривреду универзитета Ратџерс, а започео докторат из микробиологиjе, Шац jе мобилисан и додељен му jе посао бактериолога у америчком воjном ваздухопловству. Служећи у многим воjним болницама Флориде, присуствовао jе честим потресним сценама у коjима су се његови пациjенти борили за живот хватаjући се у коштац са узроцима за коjе тада ниjе било лека. Неки од тих узрока биле су бактериjске инфекциjе, неки су били поодмакли стадиjуми туберкулозе; оно што им jе свакако било заjедничко била jе толеранциjа на све дотадашње познате антибиотике, чак и на чудесни, недавно откривени пеницилин.
Повратак сну
Након година службе, а због диjагностикованих проблема са леђима коjи су га спречавали да настави са динамичним послом бактериолога у воjним болницама, Шац jе часно разрешен дужности и отпуштен из воjне службе. Моментално се вратио на универзитет Ратџерс, где му jе његов ментор, чувени професор Селман Абрахам Ваксман пожелео добродошлицу и примио га назад на докторске студиjе. Затворен у подрумскоj лабораториjи, далеко од могућности да његова истраживања са опасним бактериjама било коме науде, Шац jе започео своjу потрагу за антибиотиком коjи би уништио бактериjу Mycobacterium tuberculosis, носиоца туберкулозе, болести коjа jе убиjала милионе људи.
Алберт Шац jе радио пасионирано; ретко кад jе излазио из своjе лабораториjе, а када су му у њу донели кревет, његови изласци постали су jош ређи. Оваква посвећеност дала jе промптне резултате, па jе било потребно само неколико месеци да успе да из микроорганизма Actinobacterium Streptomyces griseus изолуjе антибиотик коjи jе успешно блокирао бактериjу туберкулозе. Антибиотик jе назван стрептомицин, а Шац jе, по обичаjу, сваки прогрес приjављивао свом ментору, професору Ваксману, чиjи jе, у то време, био миљеник и штићеник.
Када jе процедура изоловања била усавршена, послати су узорци за клиничко тестирање антибиотика. Када су се резултати вратили са вестима да стрептомицин чисти инфекциjе и убиjа бактериjе резистентне чак и на пеницилин, постало jе jасно да jе у питању откриће коjе има изузетне комерциjалне потенциjале. Вест о чудесном новом леку брзо се ширила. Репортери су почели да навиру у Ратџерс и да извештаваjу о фантастичном открићу. Међутим, током причања и препричавања догађаjа, и кроз неброjене изjаве коjе jе давао новинарима, Шацов ментор, чувени професор Ваксман, почео jе, мало по мало, да изоставља Шацово име и да се декларише као инициjатор истраживања и jедина одговорна особа за проналазак стрептомицина.
тајна трећег спрата
Верзиjа за медиjе се дешавала на трећем спрату зграде универзитета, одакле jе Ваксман креирао слику jавности о читавом догађаjу. Шац за то ниjе знао, jер jе наставио да ради у своjоj подрумскоj лабораториjи, далеко од репортера и фотоапарата. Професор Ваксман jе временом себе формално прогласио за проналазача стрептомицина, те зарадио читаво богатство од уговора коjе jе, у своjе име и у име универзитета, склопио са фармацеутским компаниjама.
Тек након што jе из часописа прочитао изjаве свог ментора, Шац jе схватио шта се све време дешавало у свету изнад његове лабораториjе. Огорчен на свог ментора и институциjу коjа jе стала иза њега, 1950 године, доктор Шац, коjи jе до тада завршио докторске студиjе, тужио jе доктора Ваксмана и универзитет Ратџерс.
Након годину дана проведених на суду, Ваксман jе понудио Шацу да се нагоде. Део нагодбе подразумевао jе да др Шац буде признат као ко-аутор студиjе и да му се додели признање да jе заjедно са Ваксманом открио антибиотик, а други део му jе гарантовао део зараде од комерциjалне употребе лека.
Преузимање заслуга
Без обзира на то што му jе ипак пружен некакав формалан кредибилитет, Алберт Шац никада ниjе успео да изгради кариjеру о каквоj jе сањао, jер његове колеге научници нису могли да пређу преко чињенице да jе подигао тужбу против свог ментора и свог универзитета. Шацова репутациjа била jе уништена. Последњи ударац дошао jе 1952, када jе доктор Ваксман добио Нобелову награду за откриће стрептомицина. Шац jе протестовао и тражио да буде укључен у награду, али jе комитет одбио и аргументовао своjу одлуку рекавши да jе Шац био само лабораториjски асистент коjи jе радио за еминентног научника.
Срећом, Алберт Шац jе ипак доживео да види како и jавност и научни ауторитет препознаjу његово животно дело. Педесет година након открића стрептомицина, добио jе престижну награду свог матичног универзитета, Ратџерс медаљу, за своj удео у открићу овог револуционарног антибиотика.