Јакутски коњ, национални симбол и јунак многих митова и легенди, досадашњи je рекордер у брзини еволуције међу сисарима
Текст: Јована Николић
Руска република Саха, познатија као Јакутија простире се на далеком истоку Сибира и позната је као област са најнижим температурама на свету. Ово велико пространство, иако хладније од Северног пола, стално је насељено. Регион у коме температура са летњих 30 степени зими може пасти и до минус 60 није стандардно и идеално место за људска насеља.
Ипак, већ вековима овај простор насељавају људи у чијем животу најважнију улогу има коњ. Јакутски коњ је национални симбол, јунак многих митова и легенди, у некима од њих чак представљен и као човеков предак, а недавно је постао и главна тема биолошког истраживања Универзитета у Копенхагену.
Захваљујући овом коњу, који својом грађом подсећа на понија, живот јакутског народа је знатно лакши. У сурово хладним условима са великим количинама снега, једино он може да превезе робу и људе, а без ове животиње, становници Јакутије би зими били изолавани једни од других. Осим тога, млеко и месо ових ниских али масивних коња битан су део јакутске исхране.
За ретке туристе ове области, најупечатљивија слика су управо коњи који трче снежним пределима, живе напољу и успевају да пронађу храну која се налази и седам метара испод снега. Јакутски коњи нису дивљи, али ове домаће животиње не живе слично као њихови сродници у другим крајевима света.
Иако су температуре екстремно ниске, време углавном проводе напољу, а због природне немогућности да им човек обезбеди довољно хране, често су принуђени да је траже копајући залеђену земљу и снег. Како ови коњи живе у условима у којима други припадници њихове врсте не могу – питање је које је покренуло међународни тим научника, предвођен доктором Лудовик Орландом да започне истраживање њиховог генома.
Еволуција није могла да чека
У истраживању је коришћен геном девет садашњих коња ове ледене области, геном једног коња старог 5.200 година и једног који је ове пределе насељавао почетком 19. века, као и велики број генома других домаћих и дивљих коња. Гени су показали сличност између савремених јакутских и домаћих монголских коња, што иде у прилог закључку истарживачког тима, да су ове животиње дошле између 13. и 15. века заједно са људима из Монголије.
Симбол Јакутије заправо је досељеник, један је од закључака истраживања које је спровео тим доктора Орланда. Коњи који су били аутохтона врста ове области, изумрли су пре око 5.000 година, били су савременици мамута, а геноми добијени из њихових остатака не указују ни на какву везу са данашњим јакутским коњима.
Чињеница да јакутски коњи живе у арктичким условима тек око 800 година, довела је до закључка који је највише изненадио истраживачки тим. Ова животиња је досадашњи рекордер у брзини еволуције међу сисарима. За само 100 генерација, успела је да развије особине неопходне за преживљавање у новим условима а осам векова је за процес еволуције изузетно мали временски период, па се може рећи да је ова врста коња еволуирала готово преко ноћи. Овако брзе промене су свакако подстакнуте екстремним условима живота у којима је опстанак био толико угрожен да еволуција није могла да чека.
Код данашњих коња је у односу на њихове претке из Монголије измењен фенотип, а гени су променили своју експресију развијајући особине неопходне за опстанак. Ове генетске промене су утицале не развој длаке која је постала дуга и густа па ствара дебело крзно које задржава топлоту.
Промене су утицале и на величину тела, хормонске процесе и метаболизам, као и стварање поткожног слоја масти који је добар топлотни изолатор. Метаболизам јакутских коња карактеришу велике сезонске разлике. Током кратких топлох периода када су пашњаци обрасли храном, ове животиње акумулирају резерве масти, а током зиме смањују своје активности.
Тим научника је овим истраживањем открио случај изузетно брзе еволуције, али и још једну занимљиву чињеницу – јакутски коњи имају генетске сличности са другим арктичким врстама, пре свега са данашњим људима који насељавају ову област и мамутима који су некада овде живели. Ова појава је позната као еволуциона конвергенција – феномен када неповезане групе организама изложене сличним условима живота развијају и сличне особине у циљу адаптирања.