По мотивима живота индијског математичара Сриниваса Рамануџана настало је више представа, филмова и романа, а његов лик се спомиње и у филму Добри Вил Хантинг
Текст: Јована Николић
У болницу у југозападном делу Лондона улази Годфри Харолд Харди, познати математичар и предавач на Кембриџу. Овде је у посети свом ученику и сараднику Рамануџану коме са врата уморно и нервозно говори: „Возио сам се таксијем са бројем 1729, сасвим досадан број“. „Не, веома је занимљив. То је најмањи број који се може изразити као збир два кубна броја на два различита начина“, готово у истом тренутку одговара Рамануџан коме је дијагностификована туберкулоза. Харди је изненађен овим запажањем и годинама ће памтити и препричавати анегдоту илуструјући начин на који су Рамануџану надолазиле идеје или решења математичких проблема.
Први контакт између индијског и британског математичара било је писмо које је двадесеттрогодишњи Рамануџан послао на Кембриџ 1913. године. Био је то један од бројних покушаја да овај службеник из луке и самоуки математичар покаже своје знање и потражи плаћенији посао. Десетак година старији Харди био је већ значајно име у свету математике и међу предавачима на Кембриџу. Теорија бројева и математичка анализа биле су његове области, а ово писмо је сматрао једном од најнеобичнијих ствари које је видео. У њему је било прегршт доказа, формула, решења, међу којима је било и погрешних, али и сасвим непознатих што је навело Хардија да младом Индијцу обезбеди путовање до чувеног енглеског универзитета.
Прошло је годину дана до поласка за који одлука није донета лако јер традиционална веровања нису била благонаклона према прелажењу преко океана, али су снови били веома значајни за Рамануџанову породицу, а мајци је жеља да помогне сину попримила облик једног сна у коме је чула божанства којој јој поручују да га пусти да оде. Док је студирао у Мадрасу, односно данашњем Ченају, Рамануџана су други студенти са уживањем слушали како говори о индијским митовима и филозофији.
Доброг приповедача надахнутог дубоким веровањима највише је интересовала математика, а чак је и бавећи се њом веровао да до решења долази некаквим мистичним и божанским путевима. Највећу подршку у Енглеској му је пружао потпуно рационални Харди, атесита који би храм подигао једино доказима и математичкој строгоћи и који за разлику од Рамануџана нипошто није сматрао да математичаре води интуиција. Везивала их је љубав према чистоћи математике, иако су је различито доживљавали, а заклети пацифиста Харди се поносио чињеницом да ништа од његових радова никада није искоришћено у војне нити у комерцијалне сврхе.
Рамануџан је у Индији радио сам, готово ван свих токова у западној математици, а у свескама у којима је бележио резултате углавном није било никаквих извођења. Постоји више тумачења оваквог начина рада, од оних према којима самоуки математичар није ни умео да изведе доказе, преко оних која подсећају да је папир био веома скуп па је вероватно извођења исписивао на табли која се брише, а преписивао само резултате, па све до оних према којима Рамануџан није мислио да ће неко осим њега имати увид у ове списе. Ипак, у периоду након напуштања факултета, а пре одласка у Енглеску покушао је многима да покаже своје знање. Изолованост младог математичара најбоље је описао Мичио Каку, физичар и популаризатор науке, речима: „Трагедија његовог живота лежи у томе што је највећи део рада утрошио на откривање онога што је већ било познато.“
Рамануџанов долазак на Кембриџ изазвао је веома опречна мишљења предавача јер нису сви у његовом раду препознавали вредност. Осим тога, несумњиво су му недостајала нека базична знања и занатска умећа у решавању проблема па је Харди преузео на себе задатак да га подучава, али је касније признао да је вредније оно што је научио он од њега него знање које му је пренео. За његов рад о сложеним бројевима му је 1916. године додељена титула еквивалентна данашњем доктору наука, а две године касније примљен је у Краљевско друштво. Имао је 30 година и прва је особа у историји овог друштва која је постала његов члан након што је први пут предложена.
Крајем Првог светског рата Рамануџаново здравствено стање се погоршава. Додатну тешкоћу ствара његова веганска исхрана која је била повезана са религијским веровањима, а у Лондону за време рата није било услова за придржавање оваквог начина исхрана. Како би био сигуран да се у његовој храни не налазе ни најмањи трагови животињског порекла, избегавао је универзитетску мензу и спремао сам храну, а оброке често прескако због бављења важнијим питањима. Рамануџану је дијагностификована туберкулоза и недостатак више витамина, а након што је 1994. године анализирана његова медицинска документација, утврђено је да је вероватно дијагноза била погрешна и да је боловао од амебијазе која је била излечива али се веома тешко дијагностификовала.
Након дужег лечења у Енглеској, 1919. године се враћа у Индију јер се претпостављало да ће то имати доброг утицаја на здравље. Међутим, живео је још само годину дана, а до Хардија су стизале вести да се и након повратка кући бавио математиком. Рамануџанова изгубљена свеска је пронађена 1976. године, а у њој се налазе открића настала у последњој години живота. На страницама без икаквог редоследа исписано је око 600 математичких формула, махом без доказа. Након Рамануџанове смрти, његова супруга је свеску предала Универзитету у Мадрасу, одакле су многи од материјала послати Хардију, али није сигурно да ли је међу њима била и ова свеска. Не зна се тачно у чијим је све рукама била и како се преносила, али је на крају пронађена у библиотеци Тринити колеџа.
По мотивима Рамануџановог живота настало је више представа, филмова и романа, а највећу популарност стекли су књига Роберта Канигела „Човек који је познавао бесконачност“ и истоимени филм који је 2015. године по њој снимљен. Рамануџаново име носи награда која се додељује младим математичарима из земаља у развоју, а датум његовог рођења, 22. децембар, Индија је 2011. године прогласила Националним IT даном.